Штрајк глађу и жеђу

Штрајк глађу и/или жеђу је ненасилно средство изражавања политичког, социјалног или затвореничког протеста и борбе за изнуђивање одређених одлука власти.

У новије време у свету и у Србији, поред уобичајених, учестали су бизарни штрајкови – по личностима које штрајкују, методама или по прокламованим циљевима.

Ваља се, у овој прилици, подсетити једног (предизборног) штрајка глађу председника тада целе СРС – Војислава Шешеља – непосредно инспирисаног постизањем правосудних циљева у Трибуналу у Хагу – а обилно коришћеног као предизборни „аргумент” у кампањи парламентарних избора 2007. Шешељ је прекинуо штрајк глађу крајем 2006. године, пошто је Трибунал прихватио његове захтеве, избори су одржани 21. јануара 2007. године, а учесници кампање су штрајк користили на разне начине: На пример: „… потпредседница Српске радикалне странке Гордана Поп Лазић изјавила је како је Шешељ доказао да је могуће победити америчку Централну информативну агенцију (ЦИА). Она је на конференцији за новинаре у Београду истакла да се, иако је Хашки трибунал испунио све Шешељеве захтеве, борба против мрачних намера тог суда и његових налогодаваца у НАТО-у наставља” (Бета, Танјуг). Тадашњи штрајкачев политички заменик Тома Николић – данашњи штрајкач глађу (и жеђу) – покушао је „црквено“ да оправда штрајк назвавши га романтично „пост до смрти“ („Политика”, 5. децембра 2006). Врх СПЦ је потом јасно и гласно обзнанио да није у питању никакав пост, већ покушај самоубиства који Црква не оправдава и не одобрава. Николић, који се представља као верник СПЦ, то није смео заборавити.

Битно правно питање штрајка глађу и/или жеђу јесте да ли је допуштено одржавати штрајкача принудним путем у животу, тако што ће бити храњен против своје воље, тј. да ли се принудним храњењем повређују штрајкачева људска права на телесни интегритет, као и његова слобода одлучивања. Шта је претежније – одржати штрајкача глађу у животу или сачувати његова људска права? Сам по себи, оговор је тежак јер подразумева одмеравање интереса, а ако се штрајк глађу одвија у затворским условима, онда је одговор још тежи јер тражи решавање и претходних питања, од којих је најбитније правна одговорност државе за живот и здравље притвореника. Ови, тек овлашно оцртани правни проблеми у литератури се означавају драматичним правним слоганима: црна рупа у праву; Бермудски правни троугао – омеђен људским правима штрајкача глађу због чије стварне или наводне повреде се он одлучује на штрајк, одговорношћу затворске управе за живот затвореника и, најзад, етичким и правним императивом за лекара да одржи пацијента у живору кад је то медицински могуће.

Два извора права који имају међународни карактер питање присилног храњења штрајкача у затворским условима решавају различито. Према Декларацији Светске медицинске асоцијације, донесене у Токију 1975. године, ако одлуку о штрајку глађи и/или жеђу донесе лице способно за расуђивање и то процени надлежни лекар, оно не сме бити принудно храњено. Међутим, у преамбули Малтешке декларације из 1991. се каже: „Коначну одлуку о томе да ли ће се интервенисати или не доноси лекар без уплитања трећих лица чији примарни интерес није добробит пацијента“, што значи да лекар може допустити принудно храњење штрајкача.

За штрајкаче глађу који су на слободи важе општа правила медицинског права, по којима је за лекарски третман потребан пристанак третираног или његових сродника. Будући да штрајк глађу и жеђу, као коначан исход, може имати смрт штрајкача, у случају Томислава Николића примењиве су одредбе чл. 31-34 Закона о здравственој заштити („Сл. гласник Србије“, бр. 107/2005 и 72/2009). Основни принцип гласи да пацијент слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима када то угрожава живот трећих лица. Он може дати пристанак на медицинску меру усмено, писмено или прећутно (довољно је да се није противио). Изрично је прописано да се над пацијентом који је без свести или који није у стању да саопшти свој пристанак хитна медицинска мера предузима без његове сагласности.

Зашто штрајк глађу Томислава Николића,сврставам у бизарне штрајкове, када је извесно да је он усмерен на постизање једног политичког циља – превремено расписивање избора? Најпре, зато што је Србија држава с макар формалнм парламентарном демократијом, па нема потребе да се овај циљ изнуђује штрајком глађу и жеђу на индивидуалној основи. Потом, зато што је овај штрајк, у намери да буде драматично обзнањен, од штрајкачевог заменика, безобзирно представљен маниром провинцијске циркуске атракције, као да је својеврсни, до тад невиђени, салто мортале – с нагласком да је, први у пут у историји, цењеној публици приређен (и) штрајк жеђу. Није први. Недавно, 2. марта 2011. године „Јунге велт” је известио о отпочињању штрајка глађу, а потом и жеђу миграната којима прети изгон из Грчке; авганистанске избеглице штрајковале су жеђу у Даблину у мају 2006. године („Шин Фејн брејкинг њуз”); Labour.de је 8. августа 2005. године јавио о штрајку глађу и жеђу пољских радника запослених у Француској због непоштовања права на основу рада; још 1975. године, затвореници из групе Бадер/Мајнхоф су, према „Шпиглу” 4/1975, организовали штрајк жеђу. Све је то заменик Вучић могао пронаћи површним прегледом интернета. Начин извештавања медија о овом штрајку прати његову бизарност – јавност се неукусно обавештава чак и о редовности физиолошких потреба штрајкача. Најзад, сажета политичка анализа анонимног политичког мислиоца са Каленић пијаце гласи: „Како неко мисли да предводи људе који немају шта да једу, ако он има шта да једе, а неће“!