Никад на резултат

Београдски маратон је једна од оних манифестација која Београд чине посебним. Један дан у години, градске улице нису пуне аутомобиле, градског превоза и саобраћајне гужве, већ су отворене само за маратонце, полумаратонце и све оне који желе да истрче „Трку задовољства”.

Мој мотив учешћа на маратону искључиво је задовољство и никад не трчим због резултата. Ове године трчао сам свој пети Београдски маратон, а просечно време за које претрчим полумаратон (21 километар) јесте око два сата. Трчим обично сам, мада увек сретнем позната лица: пријатеље, колеге. Тако је било и овог априла.

То се и подразумева, јер радим као спортски тренер, тако да је маратон саставни део мог посла. Ове године са мном су трчали и сви они које тренирам, што је и за мене и за њих био посебан доживљај. Уживали смо. Истрајност да издржимо до циља сматрам својим, а и њиховим успехом, зато што је крајњи циљ забава и здрава навика.

Сунчано време и температура од око 15 степени Целзијуса, колико је било јуче, идеални су услови за маратон. Било да сте маратонац или трчите „Трку задовољства”, почетак је увек исти. Сви учесници маратона окупљају се код Дома народне скупштине, углавном 45 минута пре почетка трке, како би се ваљано припремили и загрејали мишиће за напор, што је неопходно пред дуже тркачке дисциплине. Наравно, подразумева се да су сви који трче устали раније и нешто лагано доручковали.

Кад сат откуца 10 сати, сви смо спремни, крећемо скоро заједно, наравно у малим размацима да не би сметали једни другима: прво маратонци, па онда полумаратонци, а на крају они који трче „Трку задовољства”.

Првих неколико километара трчања је најлакши део, али тада треба бити и најопрезнији како се не би повредили. Пошто од Дома народне скупштине ка Вуковом споменику и даље ка горњем делу Булевара Краља Александра постоји узбрдица, најбоље је трчати умереним темпом.

После следи нагиб који води до Трга Славија и наставља се низ Немањину улицу (то је око пет километара од почетка трке). Када се изађе на Бранков мост све је много лакше. И на овогодишњем маратону најтежа деоница свим полумаратонцима била је око „Сава центра”, опет због узбрдице и јаког ветра у том делу града. Овај део стазе доста тркача је ходало или шетало.

Ове године, полумаратон је трчало доста људи средњих година, око 40 и 50 година старости, и трку су врло добро поднели. Било ми је драго да их видим. Када се трчи на равном, сваки тркач је препуштен себи. Наравно, свако трчи у зависности како се осећа тог јутра када је маратон, колико је физички и психички спреман у том периоду.

Као неко ко трчи полумаратон, из личног искуства могу да признам, да је мала криза могућа на око 15. километру стазе, али и она брзо прође.

Организатори су и ове године дали свој максимум у припреми маратона. Међутим, треба порадити на техничкој подршци маратона: потребно је више тоалета како на стартном делу тако и током стазе, треба осмислити бољи прилаз старту трке (улаз у тркалиште) јер се углавном стварају гужве, треба повести рачуна о бољем квалитету напитака односно воде, и боље регулисати саобраћај у завршном делу трке, односно, када се маратон заврши.

Видимо се следеће године...

Аутор је спортски тренер