Вучуревић и командна одговорност

Недавно је у Србији, на основу потернице коју је расписала Хрватска, ухапшен Божидар Вучуревић, бивши „ратни” градоначелник Требиња. Он се терети за гранатирање Дубровника током грађанског рата и сада је у екстрадиционом притвору. Није држављанин Србије и у том погледу нема сметњи за његово изручење. Постоје ли други разлози који би били правне препреке за ову екстрадицију?

Неки политичари у Хрватској вероватно желе да суђењем требињском „зликовцу” умире своју јавност након првостепене хашке правде „херојима” „Олује”. Свакако да већина грађана Хрватске, коју под утицајем пропаганде сматрају искључиво жртвом, жели „правду” за „рушење” Дубровника. Култ жртве се у Хрватској пажљиво негује. На пример, док нас у Београду на разарање из 1999. године, још увек непосредно подсећају рушевине у центру, у Дубровнику постоји живописна табла са врло детаљно обележеним „траговима” сваког, па и најмањег дејства „српског агресора”.

Ратни злочинци морају бити кажњени, али… Иако господин Вучуревић није увек бирао речи када је коментарисао ратна збивања, питање је за шта он у ствари може одговарати. По свему судећи, он се у Хрватској терети по основу командне одговорности. То у погледу могуће екстрадиције представља озбиљан правни проблем. Наиме, у време сукоба у Дубровнику важио је Кривични закон СФРЈ, који није стриктно познавао командну одговорност. У Хрватској се у међувремену развила концепција, по којој је могуће судити и позивањем на „заповедну одговорност”. То није прихваћено у Србији, која тек од 2006. има у свом законодавству правни механизам по којем се командант може теретити и онда када није сам извршио кривично дело, нити је деловао као саучесник, односно наредбодавац. Не ради се о облику одговорности, већ о посебном кривичном дело нечињења. Слично је и у Немачкој.

За кривично дело неспречавања вршења кривичних дела против човечности и других добара заштићених међународним правом одговара заповедник или лице које фактички има командну функцију, које знајући да снаге којима командује или које контролише припремају или су започеле са вршењем одређених међународних кривичних дела, па и поред тога, не предузме мере које је могао и био дужан да предузме ради спречавања извршења дела, па услед тога, кривично дело буде извршено. Заповедник одговара и када се ради о нехату.

Међутим, према начелу законитости, кривично право се не примењује ретроактивно, осим по изузетку, када је нови закон блажи за учиниоца. Дакле, у Србији се може командно одговарати тек од дана ступања на снагу Кривичног законика из 2006. године. Ако се Вучуревић у Хрватској терети само по основу заповедне одговорности, тада не би био испуњен један од битних услова за екстрадицију, а то је да се ради о делу које је и у Србији кривично дело. На први поглед, овде је тај услов испуњен, јер су наравно, ратни злочини и у Србији и у Хрватској кривична дела, али ако се бивши требињски градоначелник терети да је таква кривична дела учинио једино као „заповедник”, онда то потпуно мења ствар, јер командна одговорност у Србији као посебно кривично дело постоји тек од 2006. године. Ако је Хрватска српском суду доставила валидне доказе да је Божидар Вучуревић наредио вршење неког ратног злочина, непосредно га извршио, подстрекавао на њега или помогао у његовом извршењу, тада би наш суд према општим правилима ценио да ли из таквих доказа произлази основана сумња.

Ако би суд оценио да су испуњене претпоставке за екстрадицију, коначно решење којим се изручење дозвољава или не дозвољава доноси министар правде.

професор Правног факултета БУ