Vučurević i komandna odgovornost

Nedavno je u Srbiji, na osnovu poternice koju je raspisala Hrvatska, uhapšen Božidar Vučurević, bivši „ratni” gradonačelnik Trebinja. On se tereti za granatiranje Dubrovnika tokom građanskog rata i sada je u ekstradicionom pritvoru. Nije državljanin Srbije i u tom pogledu nema smetnji za njegovo izručenje. Postoje li drugi razlozi koji bi bili pravne prepreke za ovu ekstradiciju?

Neki političari u Hrvatskoj verovatno žele da suđenjem trebinjskom „zlikovcu” umire svoju javnost nakon prvostepene haške pravde „herojima” „Oluje”. Svakako da većina građana Hrvatske, koju pod uticajem propagande smatraju isključivo žrtvom, želi „pravdu” za „rušenje” Dubrovnika. Kult žrtve se u Hrvatskoj pažljivo neguje. Na primer, dok nas u Beogradu na razaranje iz 1999. godine, još uvek neposredno podsećaju ruševine u centru, u Dubrovniku postoji živopisna tabla sa vrlo detaljno obeleženim „tragovima” svakog, pa i najmanjeg dejstva „srpskog agresora”.

Ratni zločinci moraju biti kažnjeni, ali… Iako gospodin Vučurević nije uvek birao reči kada je komentarisao ratna zbivanja, pitanje je za šta on u stvari može odgovarati. Po svemu sudeći, on se u Hrvatskoj tereti po osnovu komandne odgovornosti. To u pogledu moguće ekstradicije predstavlja ozbiljan pravni problem. Naime, u vreme sukoba u Dubrovniku važio je Krivični zakon SFRJ, koji nije striktno poznavao komandnu odgovornost. U Hrvatskoj se u međuvremenu razvila koncepcija, po kojoj je moguće suditi i pozivanjem na „zapovednu odgovornost”. To nije prihvaćeno u Srbiji, koja tek od 2006. ima u svom zakonodavstvu pravni mehanizam po kojem se komandant može teretiti i onda kada nije sam izvršio krivično delo, niti je delovao kao saučesnik, odnosno naredbodavac. Ne radi se o obliku odgovornosti, već o posebnom krivičnom delo nečinjenja. Slično je i u Nemačkoj.

Za krivično delo nesprečavanja vršenja krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom odgovara zapovednik ili lice koje faktički ima komandnu funkciju, koje znajući da snage kojima komanduje ili koje kontroliše pripremaju ili su započele sa vršenjem određenih međunarodnih krivičnih dela, pa i pored toga, ne preduzme mere koje je mogao i bio dužan da preduzme radi sprečavanja izvršenja dela, pa usled toga, krivično delo bude izvršeno. Zapovednik odgovara i kada se radi o nehatu.

Međutim, prema načelu zakonitosti, krivično pravo se ne primenjuje retroaktivno, osim po izuzetku, kada je novi zakon blaži za učinioca. Dakle, u Srbiji se može komandno odgovarati tek od dana stupanja na snagu Krivičnog zakonika iz 2006. godine. Ako se Vučurević u Hrvatskoj tereti samo po osnovu zapovedne odgovornosti, tada ne bi bio ispunjen jedan od bitnih uslova za ekstradiciju, a to je da se radi o delu koje je i u Srbiji krivično delo. Na prvi pogled, ovde je taj uslov ispunjen, jer su naravno, ratni zločini i u Srbiji i u Hrvatskoj krivična dela, ali ako se bivši trebinjski gradonačelnik tereti da je takva krivična dela učinio jedino kao „zapovednik”, onda to potpuno menja stvar, jer komandna odgovornost u Srbiji kao posebno krivično delo postoji tek od 2006. godine. Ako je Hrvatska srpskom sudu dostavila validne dokaze da je Božidar Vučurević naredio vršenje nekog ratnog zločina, neposredno ga izvršio, podstrekavao na njega ili pomogao u njegovom izvršenju, tada bi naš sud prema opštim pravilima cenio da li iz takvih dokaza proizlazi osnovana sumnja.

Ako bi sud ocenio da su ispunjene pretpostavke za ekstradiciju, konačno rešenje kojim se izručenje dozvoljava ili ne dozvoljava donosi ministar pravde.

profesor Pravnog fakulteta BU