Кампањска брига друштва

Последњих година упадљива је појава да велики број болесника касно почиње своје лечење, посебно када су у питању малигне болести. Као члан Конзилијума за лечење тумора централног нервног система сведок сам да пацијенти често почињу лечење малигне болести, за коју обично и не знају да постоји, онда када већ имају више метастатских тумора у мозгу.

Логично је да се у том тренутку поставља више питања:

1. Да ли је могуће да се болесник (болесница) осећао (осећала) баш сасвим нормално све до неколико дана пре него што су вишеструке метастазе у мозгу откривене?

2. Да ли је могуће да нико од чланова њихових породица или пријатеља није приметио никакве промене у њиховом физичком изгледу или понашању?

3. Да ли је могуће да болеснику није пало на памет да оде на редовни годишњи преглед код свог лекара, како би макар проверио крвну слику и урадио биохемијске анализе крви?

4. Колико болесник може да трпи пре него што одлучи да се јави лекару, посебно када смо у прилици да виђамо и пацијенте који ураде безброј прегледа због минорних тегоба?

5. Која је то граница која одређује да ли су тегобе толико озбиљне да морају бити медицински испитане и објашњене?

Универзални одговор на ова питања је обично да је свака манифестација, па и ток болести индивидуалан, да нема правила, да је заиста могуће да нико не примети промене на пацијенту а да са друге стране и пацијент не жели да иде лекару.

Према мом мишљењу, објективни разлози због којих се добар део нашег становништва немарно односи према свом здрављу могу бити:

1. Организација примарне здравствене заштите по домовима здравља који представљају застареле мутанте који не могу одговорити захтевима савременог човека за брзом и једноставном дијагностиком и лечењем (крајње понижавајућа ситуација у којој се налазе и лекари опште праксе и њихови пацијенти, чекање на преглед, чак и поред заказивања, недостатак времена које је неопходно да се лекар примарне здравствене заштите посвети пацијенту како би правовремено открио одређене проблеме)

2. Страх за елементарну егзистенцију уколико се код пацијента открије нека озбиљнија болест, имајући у виду одбијања од личног дохотка за боловање

3. Убеђење доброг дела становништва да лекари опште праксе не могу да им пруже одговарајућу здравствену заштиту и да могу само да им пишу упуте и рецепте (за шта је директно криво Министарство здравља – седам минута по пацијенту)

4. Стални написи у медијима о томе како је здравство легло корупције и како је за било који озбиљнији преглед и посебно хируршку интервенцију потребно издвојити знатну суму новца којом највећи део, опет, нашег становништва не располаже. Зато се и дешава да пацијенти унедоглед одлажу одлазак лекару убеђени да неће на одговарајући начин бити прегледани посебно код специјалиста

5. Однос родитеља и деце, супружника, даље и ближе фамилије је у великом броју случајева поремећен, као последица урушавања општих друштвених вредности. Не само да се људи отуђују у колективима, већ и у породицама, где се у потпуности занемарују управо оне промене у понашању људи које само најближи могу да примете

6. Озбиљна превенција појединих болести није законски регулисана, а могла би довести до значајних уштеда у здравственом фонду

7. На крају, недостатак апарата за зрачење, линеарних акцелератора, гама ножа, стереотаксичких рамова за прецизно зрачење пацијента у једним установама и крајња преоптерећеност других установа које овим апаратима делимично располажу

Формална брига друштва за болесног човека кампањска је, најизраженија је пред изборе и стога прожета демагогијом. Дају се репортаже о новим клиничким центрима који се отварају, о новим методама лечења а да се при том потпуно игнорише чињеница да у елитним здравственим установама све поново почиње да личи на деведесете, јер нема елементарних лекова

Без јаке и поштене државе нема ни добре медицине, а без добре медицине нема здравог друштва.

Професорка Медицинског факултета у Београду, специјалиста неурохирургије