И данас сам хипик

Зову га богом гитаре, а он на то узвраћа да не жели да га памте као гитарског рок краља. Иако не жели да звучи као егоманијак, каже да је бесмртан! Можда све ово не звучи скромно, али Карлос Сантана после каријере дуге више од четири деценије, преко 100 милиона продатих албума, 13 Греми награда, рада са најзначајнијим музичарима и нема разлога за скромност.

После две године, легендарни мексички музичар Карлос Сантана, који одавно има америчко држављанство, поново ће свирати у Београду – 6. јула у Арени. У телефонском интервјуу каже да је прошли пут био веома задовољан свирком у Београду, па се зато враћа у Србију, а овога пута донеће „још више енергије и романтике”

Имате нови албум „Guitar Heaven”, на коме се налазеобраде песама „Цепелина”, „Битлса”, Хендрикса, „Дорса”, „Дип парпла”, уз учешће звезда као што су Џо Кокер, Крис Корнел, Скот Вејланд... Какав је то гитарски рај?

Доживљава се слушајући албум. На том албуму, захваљујући гитари, ми дотичемо срца публике. Пожелели смо да се позабавимо том „старом” музиком, и имали смо визију коју смо пратили. Дали смо све од себе да одамо част уметницима који су правили те песме и звали смо музичаре за које смо сматрали да могу да доносе нову енергију. Основни критеријум за албум „Guitar Heaven” био је да учинимо да све звучи ново, али и препознатљиво.

Тренутно сте у Лас Вегасу, где имате традиционални серијал од 15 концерата у Хард рок хотелу. Многима је било незамисливо да ћете се Ви, попут Селин Дион, обрети у „граду илузија”?

То је тачно, али ја се осећам веома добро. Чак сам захвалан што сам овде. То вам говорим зато што је за мене било откриће да људи чак из Аустралије, Париза, ма, одасвуд, долазе овамо само да би ме слушали и гледали. Када идем из хотелске собе до ресторана да бих доручковао, толико људи ми прилази са речима: „Да ли бисте били ради да се сликате са нама и дате нам аутограм, дошли смо само због Вас из Сиднеја…” И, онда схватите да су људи превалили толики пут, потрошили силан новац за карту, хотел, улазницу за концерт – и како онда да не будете срећни. А најмање што можете да учините јесте да се сликате са њима или им дате аутограм. Боравак у Вегасу ме је понукао да мало успорим, погледам људе у очи и покажем им захвалност.

Наступ на „Вудстоку” Вам је променио живот, а гледано из данашње перспективе, који је значај тог фестивала за историју?

Значај „Вудстока” је превасходно био у томе што смо схватили да не желимо рат у Вијетнаму, да не волимо Никсона, као данас Буша. Хипи покрет је дао изузетан допринос не само у музици и стилу, већ пре свега у буђењу свести. Можда то неки људи не желе да признају, али шездесете су означиле еволуцију у духовности и свести.

Ви и данас верујете у мир, међутим, ратови и даље бесне у свету…

Хвала на овом питању. Требало би да променимо перцепцију да стално некога морамо да штитимо, бранимо или нападамо, односно схватање политике и религије. Због религије су избијали најбруталнији ратови, а патриотизам је за мене примитивна, чак праисторијска реч. Ми хипици верујемо у оно у шта је веровао и Џон Ленон: да смо сви једна велика породица и да треба једни друге да третирамо са поштовањем, љубазношћу и благошћу. Не бисмо смели да имамо осећај супериорности само зато што неко има другу боју коже. Ако мислите да Бог шири бес на земљи, погрешили сте – то није Бог, то је зликовац. Бог је љубав! Треба да променимо свест о поимању кривице, стида, осуде, страха и да се више посветимо нежнијим, радоснијим, осећајнијим мислима.

Да ли сте охрабривали Вашег сина Салвадора да се бави музиком, као што је отац Вас подстакао да, као дечачић, научите да свирате на виолини и гитари?

Охрабривао јесам, али га нисам терао. Када се родио, знао сам да ће бити музичар. Али, постоји разлика између правих музичара и оних који су забављачи у шоу-бизнису. У томе нема ничега лошег, али само су ретки људи попут Мајкла Џексона, Џејмса Брауна или Принса могли да комбинују музику са шоу-бизнисом.

Често истичете да се никада нисте плашили да испробате нешто ново у музици. Који музички „експеримент” спремате?

Биће то, највероватније, це-де на коме ћу радити са Стингом, или Принсом, чак и Лејди Гагом!

Једном сте изјавили да ћете, када напуните 67 година, отићи у пензију и постати свештеник на Хавајима. Ближи се Ваш 64. рођендан…

Да, али у време када сам то изјавио то је био мој животни план. Међутим, много шта се од тада променило у мом животу, а самим тим и та одлука. Нити ћу у пензију, нити у свештенике!

Јелена Копривица

----------------------------------

Само да усрећим жене

Карлос Сантана широм Америке има ланац мексичких ресторана које је назвао по свом хиту „Maria Maria”, а покренуо је и производњу линија ципела, сандала, чизама… Откуд у овим „пословним водама”?

– Само из једног разлога: да усрећим жене! Воле да долазе у моје ресторане, а о ципелама да не говорим. Обожавају их јер им стопала изгледају тако лепо у мојој обући!

---------------------------------

Просидба је попут дисања

Прошлог лета запросили сте девојку, познату бубњарку Синди Блекмен, током концерта у Чикагу. Какав је осећај „верити се” пред огромним бројем обожавалаца?

То је за мене било крајње природно, попут дисања. Не размишљате о дисању, то просто радите. Ово је иста ствар. Нисам о томе размишљао, просто сам је запросио!