Неумољиви подаци

Уместо да изнесе податке којима моје наводе пориче, проф. Ј. Вујић мења тему расправе и приписује ми нешто што уопште нисам помињао. Треба да се сви меродавни подаци прикупе, па тек на основу њихове анализе да се доносе закључци. Залажем се за објективно сагледавање целокупне ситуације на основу веродостојних података, без острашћености или личних интереса, без преувеличавања или гурања под тепих. Онако како наука и струка то налажу.

А кад је реч о подацима, они су неумољиви: највећи део пепела насталог сагоревањем лигнита, тзв. летећи пепео задржава се на електрофилтерима, а са отпадним гасовима одлази мање од 50 мг/м3. Тај летећи пепео и шљака, меша се са 10-15 пута већом количином воде и цевоводима односи на депонију. Да је у пепелу била повећана радиоактивност, она би морала да се нађе и у отпадним водама са депоније. Вишегодишња мерења показала су да у водама на депонији нема повећане радиоактивности. Ако је нема у отпадним водама, а растварањем би морала да се пренесе у воду, онда је нема ни у пепелу који се одлаже на депонију, што су показала вишегодишња мерења (од 1990. до данас). Тешко је претпоставити да ако повећане радиоактивности нема у највећем делу пепела (преко 99,99 одсто), да ће је бити у оно мало честица које прођу кроз електрофилтере. И таква мерења редовно се раде и закључак, на основу резултата мерења тзв. амбијенталне дозе на депонији и у њеној околини јесте: „У поређењу са подацима из литературе који се односе на мерење јачине амбијенталне дозе гама зрачења на нашим просторима, вредности јачине амбијенталне дозе гама зрачења у приземном слоју атмосфере истог су реда величине“. (из Елабората Института Винча за 2010. год.). Кад говоримо о пепелу као грађевинском материјалу, да наведем и податке о радиоактивности пепела и шљаке. Она је од три до дванаест  пута мања (зависно од радионуклида) од вредности која је прописана за употребу у грађевинарству.

Неспорно је, ваљда, да нешто не може да настане ни из чега. Нема га у угљу, нема у пепелу, ни у летећем пепелу, нема га у водама, нема у земљишту, а има га, гле чуда, у околини ТЕ у Обреновцу и то „у концентрацијама 100 пута већим”!

Количина од 6,2 милисиверта, колико наводи проф. Ј. Вујић да прими становник САД, 1.600 пута је већа од дозе од 10 микросиверта која се европском директивом (96/29 ЕУРАТОМ) прописује као безбедна. Ако би неко живео на голој депонији пепела ТЕ „Обреновац”, примио би годишњу дозу (мање од једног милисиверта) шест пута мању од становника САД.

Кад говоримо о будућности српске енергетике, не смемо да превиђамо да Србија има врло велике резерве лигнита и да своју енергетску будућност мора на томе да заснива. Наравно, уз коришћење „технологије чистог угља” („clean coal technology”), која је данас услов за добијање кредита од великих међународних финансијских институција.

Научни саветник, Институт за општу и физичку хемију