Neumoljivi podaci

Umesto da iznese podatke kojima moje navode poriče, prof. J. Vujić menja temu rasprave i pripisuje mi nešto što uopšte nisam pominjao. Treba da se svi merodavni podaci prikupe, pa tek na osnovu njihove analize da se donose zaključci. Zalažem se za objektivno sagledavanje celokupne situacije na osnovu verodostojnih podataka, bez ostrašćenosti ili ličnih interesa, bez preuveličavanja ili guranja pod tepih. Onako kako nauka i struka to nalažu.

A kad je reč o podacima, oni su neumoljivi: najveći deo pepela nastalog sagorevanjem lignita, tzv. leteći pepeo zadržava se na elektrofilterima, a sa otpadnim gasovima odlazi manje od 50 mg/m3. Taj leteći pepeo i šljaka, meša se sa 10-15 puta većom količinom vode i cevovodima odnosi na deponiju. Da je u pepelu bila povećana radioaktivnost, ona bi morala da se nađe i u otpadnim vodama sa deponije. Višegodišnja merenja pokazala su da u vodama na deponiji nema povećane radioaktivnosti. Ako je nema u otpadnim vodama, a rastvaranjem bi morala da se prenese u vodu, onda je nema ni u pepelu koji se odlaže na deponiju, što su pokazala višegodišnja merenja (od 1990. do danas). Teško je pretpostaviti da ako povećane radioaktivnosti nema u najvećem delu pepela (preko 99,99 odsto), da će je biti u ono malo čestica koje prođu kroz elektrofiltere. I takva merenja redovno se rade i zaključak, na osnovu rezultata merenja tzv. ambijentalne doze na deponiji i u njenoj okolini jeste: „U poređenju sa podacima iz literature koji se odnose na merenje jačine ambijentalne doze gama zračenja na našim prostorima, vrednosti jačine ambijentalne doze gama zračenja u prizemnom sloju atmosfere istog su reda veličine“. (iz Elaborata Instituta Vinča za 2010. god.). Kad govorimo o pepelu kao građevinskom materijalu, da navedem i podatke o radioaktivnosti pepela i šljake. Ona je od tri do dvanaest  puta manja (zavisno od radionuklida) od vrednosti koja je propisana za upotrebu u građevinarstvu.

Nesporno je, valjda, da nešto ne može da nastane ni iz čega. Nema ga u uglju, nema u pepelu, ni u letećem pepelu, nema ga u vodama, nema u zemljištu, a ima ga, gle čuda, u okolini TE u Obrenovcu i to „u koncentracijama 100 puta većim”!

Količina od 6,2 milisiverta, koliko navodi prof. J. Vujić da primi stanovnik SAD, 1.600 puta je veća od doze od 10 mikrosiverta koja se evropskom direktivom (96/29 EURATOM) propisuje kao bezbedna. Ako bi neko živeo na goloj deponiji pepela TE „Obrenovac”, primio bi godišnju dozu (manje od jednog milisiverta) šest puta manju od stanovnika SAD.

Kad govorimo o budućnosti srpske energetike, ne smemo da previđamo da Srbija ima vrlo velike rezerve lignita i da svoju energetsku budućnost mora na tome da zasniva. Naravno, uz korišćenje „tehnologije čistog uglja” („clean coal technology”), koja je danas uslov za dobijanje kredita od velikih međunarodnih finansijskih institucija.

Naučni savetnik, Institut za opštu i fizičku hemiju