Спас је у обавезним прегледима

Учесталост појављивања малигних тумора свуда у свету расте. Међутим, у развијеним земљама смртност од тумора је у постепеном паду, и то, отприлике, један одсто годишње. А у Србији расте и број оболелих и смртност.

Најчешћи злоћудни тумори и у свету и код нас су – код жена, рак дојке и рак грлића материце, а и код жена и код мушкараца рак дебелог црева. У Србији се годишње региструје више од четири хиљаде новооболелих од карцинома дојке, више од три хиљаде од рака грлића материце и исто толико од рака дебелог црева. То је скоро једна трећина од 36.000 новооболелих од свих злоћудних болести. А у свету се, као најчешћи код жена, годишње региструје 1,25 милиона новооткривених злоћудих тумора дојки.

Због ове учесталости, у земљама на Западу деценијама се примењује такозвани скрининг или рано откривање поменута три тумора. У нашој земљи скрининг као обавезни преглед не постоји и у том погледу каснимо за развијеним земљама најмање три деценије. А моја је процена да ће скрининг као обавезни систематски преглед код нас бити уведен током следеће или почетком 2013. године.

Ови систематски прегледи омогућују рано откривање рака. Међутим, сада код нас од четири хиљаде нових случајева рака дојке десет одсто стиже до лекара у четвртом, последњем стадијуму болести, када је ова болест неизлечива. У земљама где постоји скрининг 60 одсто ових карцинома се открије у почетном стадијуму. Од тих 60 одсто половина је потпуно излечива, док другу половину чине мали тумори, мањи од два центиметра. Такође, осамдесет одсто жена нема метастазе у пазушној јами, што значи да их је толико, практично, у првом стадијуму болести. А код нас се у првом стадијуму открије можда десет одсто. Однос је, значи, осамдесет према десет!

Или, ако је реч о женама оболелим од рака грлића материце: наш браничевски округ и источна Србија, као и Румунија, на првом су месту у Европи по броју оболелих. А то је рак који изазива вирус, дакле инфективна болест. Примера ради, Француска, са нешто више од 60 милиона становника, у којој се скрининг примењује већ четврту деценију, има мањи број жена оболелих од рака грлића материце него Србија!

Слична је ситуација и са раком дебелог црева.

Држава, дакле, мора да стане иза скрининга, да тај преглед добије законску обавезу, и да се избрише оно што је усвојено још 1996, кад је речено да се забрањује рендгенско снимање дојке као скрининг јер је то штетно. Истина, фебруара 2009. то је унеколико кориговано. А од 1971. до 2004. године, према подацима института ,,Батут”, смртност од рака дојке је повећана четири пута! Дакле, за жене у Србији снимање је штетно, а за оне у другим земљама није. У целој западној Европи, Канади, Америци примењује се скрининг и то је и довело до пада смртности од ове врсте рака.

Уједно, то је један од разлога што у Србији смртност од рака расте. Наравно да свако сам треба да се јави на преглед кад осети било какву промену у организму. Многе жене и долазе на прегледе на сваких шест месеци, и у таквим условима може се одмах реаговати. Али тиме није обухваћено комплетно становништво. Сад се ради на томе да Србија формира 130 скрининг јединица, тако да ће скоро свака општина имати одговарајући простор и опрему за ове прегледе.

Проблем је и у томе што немамо довољно скрининг апарата (Јапан нам је поклонио 32). Постоје и такозвани дигитални скрининг апарати на којима се такође може правити трансфер слике. Свака од ових скрининг јединица треба да има простор где се обавља мамографија, где се развијају филмови, као и простор за доктора који ће на миру да прегледа снимак и затражи, ако је потребно, још једно експертско мишљење. Спискови за прегледе се праве на основу бирачких спискова, тј. пописа становништва. Систематским прегледима требало би да буде обухваћено становништво од 45. године, за рак дојке до 70 година. Исто тако, за рак грлића материце и рак дебелог црева потребни су одговарајући простор и опрема. Целу земљу треба покрити лабораторијама и короноскопима.

Наравно да опрема није јефтина, али цена свега тога је мања од оне коју Србија плаћа због закаснеле првенције. Зато се надам да ћемо и ми кренути са систематским прегледима за годину-две, у сва три сегмента болести. Тада ће свакако бити откривен велики број болесника у првом стадијуму болести, болесника чије је излечење извесно.

Можемо се у том погледу угледати на Французе, чији је (тадашњи) председник Жак Ширак 2002. године рекао да је лечење рака национални приоритет. У Француској је формиран институт који координира рад свих установа које се баве превенцијом, раним откривањем и лечењем ове болести, укључујући и скрининг. Код нас ко то уради ући ће у историју ове државе.

Професор Медицинског факултета у Београду, онколошки хирург