Олињали мачори

Стисла беда са свих страна. Највећи део пензионера је на великим мукама. Међу њима су и многи моји пријатељи, најчешће професори, који су због ниских пензија морали да се после четрдесет и више година одрекну читања "Политике". Годинама размишљамо како да побегнемо од сиромаштва.
Онда ме почетком недеље дотуче пријатељ, грађевински инжењер, који ми је показао привремено решење о пензионисању. Примаће 11.890 динара. Са четрдесет година радног стажа. То ме натера да окупим друштво на Калемегдану и да испод Споменика победнику видимо шта ћемо и како ћемо даље.

– Овако се више не може – гракну некадашњи шеф градилишта i поче расправа у којој од нас седморице нико никога више није слушао. Тада повишеним тоном професор Марко замоли за тишину.

– Ако будете стрпљиви десетак минута, изложићу вам идеју како да, чак и у овим годинама, зарадимо великi новац – рече професор Марко и извуче из десног џепа некакве исечке из новина.

– Морамо да искористимо глад на тржишту за старим и ислуженим музичарима. Видите ли како су нагрнули на Београд и узимају дебеле паре за концерте. Нико не обраћа пажњу на то што их неко, изгледа, доводи из неког страног дома стараца...

– Вала, Марко, ова ти идеја вреди пара. Хиљаду на сто си у праву. И ја сам о томе размишљао још када је гостовала Блонди, онда неке групе које су пале у заборав, па тај Симпли ред, па онај Дјуран Дјуран. Да знате, другари, већ деценијама имам јаку жељу да оног певача из Симпли реда одведем код зубара и извадим му онај камичак из зуба што онако блешти – искористих прилику да и ја неку реч кажем.

– Не говорим о томе како они изгледају и како певају. Нас интересује то колико они из Београда понесу пара, а то није мало ако се узме у обзир да су улазнице за њихове концерте 2.000 или 3.000 динара. Најчудније је, у свој овој нашој беди, што се нађу млади људи, а међу њима и понеки старац, који без проблема купују тако скупе улазнице. Њих није мало, буде их 5.000, 10.000, па и 15.000. Па ви сад израчунајте колико је то новца – образлагао је професор Марко свој наум којем још нисмо чули крај.

Некадашњи директор трговинског предузећа, Филип, диже два прста. Рече да њега брине, кад већ неко помену групу Дјуран Дјуран, што их је недавно напустио гитариста Енди Тејлор. Уууу, зачу се из свих грла.

– Ја хоћу само да вам кажем где имамо шансу. Погледајте само програм за овај месец. Долази неки Фифти цент, после наступа  фадо група Мадредеуш, па џез-рок гитариста Ал ди Меола. Све сале у граду су заузете, а цене карата нису испод 1.600 динара. Па ми имамо миран викенд кад са толиким новцем уђемо у самоуслугу, људи! Онда нам опет долази Ваја кон Диос, па и за њих треба издвојити 1.700 динара. Крајем месеца биће нам у гостима и немачка група Алфавил. Пап, и за њих су карте од 1.500 до 2.000 динара. Биће ту и "Леб и сол" за 1.700 до 1.900 динара. Па, ко воли нек` изволи – упозна нас професор Марко са делићем гостовања страних и наших рок група. Оне фолк певаче и забавњаке који такође пуне велику салу "Сава центра" није хтео ни да помиње.

– Али, где смо ми у свему томе. Шта нас замлаћујеш тим подацима. Као да ми то не знамо. Можемо само да једемо своју џигерицу због тога – укључи се у разговор Стојан, пензионисани историчар уметности.

– Спас за нас је у формирању рок групе. Колико знам, нас неколико је некада свирало у ансамблима. Ко хармонику, ко гитару, ко бубњеве... – настави Марко, али га ја прекидох усред излагања.

– Ја сам вешт са звечкама, могу лепо да пратим ритам – рекох радостан што ми се пружа шанса да поново постанем члан музичке групе.

Марко се направи као да ме није чуо. Настави да објашњава свој паклени план. Рок група пензионера имаће неколико проба у Београду, а онда ће морати да иде на Запад, на пример, у Немачку и да тамо проведе извесно време.

– Како ћемо за визе? Ако будемо чекали у реду неко од нас ће умрети од дугог стајања. Имаћемо ансамбл у окрњеном саставу – хтео сам да знам све детаље.

– Мораћемо да продамо оне наше крнтије од аутомобила. Пријавићемо се некој туристичкој агенцији са жељом да обиђемо дворце на Лоари. Чим стигнемо у Француску неће нас више нико видети. Пребацићемо се лако у Немачку и тамо ћемо радити на свом имиџу и будућој слави. Све док не уговоримо гостовање у Београду – професор Марко је већ пао у занос загрејан својом идејом.

– Како ће нам се звати група – јави се поново Стојан.

– То морамо да се договоримо. Имам два предлога: "Олињали мачори" или "Одртавели музичари".

– Мени се допадају оба назива... – хтедох још нешто да кажем, али ми Марко испруженом руком стави до знања да спустим лопту.

– Ту ће настати мали проблем, али ћемо га решити. Морамо назив који изаберемо да преведемо на енглески, тако ће нас боље запамтити, а и сви ће да мисле да смо нека страна рок група. Новине су нам ионако пренатрпане огласима на енглеском, свака друга радња има име исписано на том језику. У новинским извештајима све врви од енглеских назива. Испада да сви у Србији знају тај језик. Као да је прошло оно време када смо се држали мудрог савета нашег Вука Караџића да читамо онако како је написано, па смо из загребачких новина нарицали Де Гаулле, а у школи Схакеспеаре. Ја не знам енглески, али наћи ћемо некога да нам преведе оба предлога за назив наше групе. Узећемо оно име са којим се наш језик буде више мучио. Тако ће нас лакше запамтити. И све то што будемо радили иде само ка том циљу, да зарадимо велику лову и да заборавимо шта је сиромаштво – лепо нас загреја Марко својим излагањем.

Ми као да се већ обогатисмо. Срећни, свако оде својој кући. До првог одласка у самоуслугу.