Награде – неумереност или необјективност

У овој земљи је готово све „нај”. Било да смо „нај” у пежоративном смислу, као у онoм неславном рекорду по броју неписмених, или смо „нај” у глорификацијама.

Април је, чини се, најзначајнији месец за промоцију дела заслужних стваралаца у култури, и свим осталим пољима делатности. Поготово што је главни град концентрација и стваралаца и уметника и институција културе.

У априлу су сада, као некад у октобру, Дани Београда, прилика за разна свечарења. Прво је Културно- просветна заједница Београда, већ 40. годину заредом, доделила највише признање „Златни беочуг” за трајни допринос култури Града. Велика дворана Народног позоришта била је, 14. априла у подне, препуна.

Изванредни „Златни беочуг” за животно дело добили су академик Душан Ковачевић, оперски уметник Звонимир Крнетић и композитор Зоран Христић, као и Историјски архив Београда и РТВ Студио Б. Међу следећих двадесет добитника овог признања су сликарка Даница Баста, Војкан Борисављевић, Душка Драгићевић, примабалерина, Миша Јанкетић...

У име награђених захвалио је проф. др Горан Милашиновић, књижевник и хирург светског гласа, директор Пејсмејкер центра Клиничког центра Србије. Што би се рекло, личност као некакав наш Чехов, и сјајни писац и врхунски лекар.

Личност, ванпартијска. Зашто ово истичемо. Зато, што је „Златни беочуг” настао по идеји једног од наших највећих песника Васка Попе, у оно „социјалистичко време”, у време Тита, 1970. године. Наставила је да се додељује и у време СПС, и у вишепартијском режиму Милошевића. После Петог октобра, неки преобраћени бивши комунисти па социјалисти па демократе , покушали су да укину „Златни беочуг”, са образложењем да је то тековина СПС-а. А награда је тековина, дело, идеја једног врхунског нашег песника – Васка Попе!

Награда је жилаво остала и опстала, управо зато јер су многи њени добитници наши врхунски стручњаци и уметници, ма којој идеолошкој или партијској провенијенцији припадали. Зато је и значајан говор, у име добитника, професора Горана Милашиновића. Врло прецизно је побројао да се у Србији, веровали или не, сваке године додељује – 166 награда! Десет награда је општег карактера, 13 из области науке, једанаест из области привреде, три из области културе, 61 из области књижевности и новинарства, 17 из поезије, четири из преводилаштва, 34 из области позоришта, филма, телевизије и радија, три из музике, 12 из сликарства и вајарства, две из области игре и по једна награда из области политике, здравства, архитектуре, спорта, историје уметности и просвете.

Професор Милашиновић се пита да ли би то требало да говори о „несумњивој изврсности нашег народа”? Или, пак, показује „нашу митоманску неумереност и склоност површности и необјективности”. При том, подсећа, како је наш допринос светској цивилизацији и култури сведен на свега неколико имена, Теслу, Пупина и Миланковића, а наш најцитиранији писац у Америци је Милован Ђилас. Професор закључује да је свим нашим наградама заједничко само једно а то је – оспоравање! Готово да нема ниједне која није критикована или по основу добитника награде или жирија и аутора награде.

Ту се, на жалост, најчешће ради о „идеолошкој дискриминацији разних апаратчика владајућих режима или идеолошке и политичке опозиције, како у прошлости, тако и у садашњости”. Уплив политике у уметност, ипак, није само наша специјалност. Сетимо се француских импресиониста који више деценија нису имали приступ Париском салону, као што ни Родена владајући културни посленици нису признавали све док то није учинио један – Емил Зола!

Наводим ова размишљања професора и писца, доктора Горана Милашиновића, јер сам се уверила да је овогодишњи, јубиларни 40, „Златни беочуг” медијски готово прећутан. Осим, на телевизији Студио Б. Иако су његови лауреати, Ковачевић, Христић, Јанкетић, Баста... већ одавно део историје наше културе.

Међутим, ова млада, тек деценију дуга, априлска награда Града Београда, јуче у подне уручена у Скупштини града, настављач оне Октобарске, и њених, такође, 19 заслужних лауреата, наравно да је добила сву медијску пажњу. Добро је да добитници и једне и друге награде, упркос бројчаној неумерености, имају јаке, необориве адуте у својим – делима!__