Институције морају бити јаче од подела

Шестог априла 2026. године почео је са радом нови сазив Високог савета тужилаштва (ВСТ). Како до данас председник овог високог државног органа није изабран, њиме председава потпредседник др Мирослав Ђорђевић, уставни правник, изборни члан Савета из реда истакнутих правника. Од почетка године ВСТ је често у жижи интересовања јавности, почевши од понављања избора за тужилачке чланове овог тела, па све до недавног мишљења Венецијанске комисије.

Како коментаришете тренутну ситуацију у Савету?

Иза нас је заиста турбулентан период, из којег смо, надам се, изашли с добрим резултатом. Овде пре свега мислим на ситуацију с Венецијанском комисијом и њеним мишљењем на сет измена правосудних закона. У једној од својих препорука она је позвала Савет да све тужиоце којима је доношењем тзв. Мрдићевих закона престало упућивање у Јавно тужилаштво за организовани криминал (ТОК) поново упути у ово тужилаштво. После неколико седница и мноштва консултација, коначан резултат је да смо упутили не само тих 11 тужилаца, већ и додатна четири. Поред тога, расписан је и конкурс за избор на сталну функцију у овом тужилаштву, што све сумарно значи да је ТОК сада знатно снажнији него што је то био пре свих ових измена. Подсећам да је ВСТ колегијални орган са 11 равноправних чланова (девет изборних и два по положају), међу којима сам ја тренутно само „први међу једнакима”. Постићи сагласност о било чему захтева посвећеност, стрпљење и дијалог, јер закон за доношење било какве одлуке Савета тражи постизање високе квалификоване већине 8/11 чланова, који се међусобно веома разликују, како по размишљањима и идејама, тако и по темпераменту и приступу решавању проблема.

Овоме нимало није помогла ситуација с понављањем избора за чланове Савета?

Поделе у нашој јавнотужилачкој организацији пресликале су се природно и на сам Савет, при чему је постојала опасност да дође до „зачараног круга” понављања избора и следствено – уставне кризе, која би озбиљно угрозила функционисање јавног тужилаштва у Србији, с потенцијалом да знатну штету направи и шире. Као члану Савета и пре свега конституционалисти – уставном правнику, такав исход сам видео као потпуно неприхватљив и зато је добро што је Уставни суд на крају „пресекао Гордијев чвор”, откочио систем и вратио ствари у редовне институционалне токове. Таква одлука нашег највишег суда јесте изазвала незадовољство дела пре свега јавнотужилачке јавности, али сам срећан да је упркос томе било довољно свести и, слободно ћу рећи, државотворне мудрости да се одлука Уставног суда не доводи у питање, већ спроведе, а евентуална неслагања искажу тамо где је томе место – на академским и стручним форумима.

Саветом председавате као потпредседник. Да ли у скорије време очекујете да ће бити постигнута већина и доћи до избора председника ВСТ?

Тренутно не бих могао да кажем да смо близу постизања већине за избор председника, али ми се, с друге стране, јасно чини да смо „мање далеко” него што смо то били пре месец или два. Ово је природна последица чињенице да Савет активно ради и врши читав низ својих законских надлежности, рачунајући ту постизање компромиса и успешно доношење и појединих „осетљивих” одлука. Марљив рад и посвећеност једног колектива доводе до међусобног упознавања људи, те стварања повољнијег тла за постизање договора, какав је и избор председника Савета. Имамо добре и пожртвоване људе, како чланове, тако и запослене у Административној канцеларији Савета, која нам пружа стручну и логистичку помоћ. Иако смо ми Срби склони да себе неретко и превише критикујемо, истина је да иза неразумевања туђег става према неком питању неретко стоји само различит приступ решавању проблема. Уколико се међусобно поштујемо, а наше разлике прихватимо и доживимо као богатство, снагу и еманацију суштинске демократичности друштва, разумевање и постизање договора није далеко. Унисоно хорско певање постоји само у тоталитарним друштвима, а наше је, ако заиста желимо демократију у било каквом смислу, да прихватамо постојање и другачијих жеља и погледа, уз искрено уважавање саговорника. Устав Србије и јавнотужилачки закони с разлогом су предвидели ВСТ као колегијални орган, а већину за доношење одлука – јако високу. То је гарант промишљености и легитимитета одлука, каква ће бити и она о избору председника Савета, када за њено доношење компромис коначно сазри.

Поменули сте Устав Републике Србије и јавнотужилачке законе. Како оцењујете измене сета правосудних закона, тзв. Мрдићеве законе, а како измене које се тренутно налазе у скупштинској процедури, с обзиром на то да сте били члан Радне групе за израду Уставних амандмана?

Уставни амандмани из 2022. године, убеђен сам, остаће упамћени у нашој уставноправној историји као значајан искорак. Синергија стручне јавности, државне власти, као и знатног дела невладиног сектора довели су до креирања добро одмерених решења с озбиљним легитимитетом у сваком смислу. Амандмани тек сада почињу да показују прве резултате, док они најозбиљнији тек неумитно следе. У једном транспарентом и инклузивном процесу, уз стручно вођење редовног професора Уставног права (сада председника Уставног суда) др Владана Петрова и уз континуиране консултације с највећим међународним уставноправним ауторитетом – Венецијанском комисијом, успели смо да пронађемо праву меру за потребе наше земље и друштва, уз истовремено чињење значајног корака на нашем европском путу. Част ми је што сам имао прилику да будем део таквог подухвата.

Јавнотужилачки закони који су 2023. године уследили, пратили су логику Амандмана?

Као члан Радне групе и за ове законе, могу слободно да вам кажем да су многа решења смишљена још током писања Амандмана, а своје коначно отелотворење добила у законима. Процес је био исти – отворен, уз укључивање релевантних фактора. Тзв. Мрдићеви закони су пак представљали одступање од ове добре праксе и то је довело до одијума јавности. Овде треба нагласити да су управо Уставни амандмани и правосудни закони из 2023. добрим делом заслужни што је лествица очекивања у виду отворености и инклузивности законодавног процеса подигнута, тако да је сада за стручну, али и ширу јавност неприхватљиво да јавне расправе нема кад је реч о овако важним, системским законима. Но, недостаци у процедури нису једино што у „Мрдићевим” законима није ваљало. По мом мишљењу, укидање Комисије за одлучивање о приговорима при ВСТ било је лош потез, јер се ова комисија у пракси показала као делотворна, затим дозвољавање упућивања „на горе” такође није најбоље решење јер омогућава напредовање без конкурса и компетиције, итд. С друге стране, интенција ових закона да се снажи ВСТ и посебно да се право упућивања са Врховног тужиоца пребаци на ВСТ као колегијални орган јесте за похвалу, о чему се јасно изразила и Венецијанска комисија. Када се све сабере и одузме, ове измене можда нису биле довољно промишљене и нису имале стручни легитимитет који је красио законе из 2023.

Сада је ова тема поново пред посланицима?

Што се измена које су сада у нашем парламенту тиче, ситуација стоји сасвим другачије и чини се да смо се поново вратили на исправне путеве реформе српског правосуђа, започете још 2021. године, пре Амандмана. Ако су, грубо речено, Мрдићеви закони представљали извесно лутање, онда нас најновије измене враћају где смо били, па још и померају мало унапред, јер ће, уколико буде усвојен, нови законски оквир јавног тужилаштва у Србији после свих ових турбуленција на крају заиста бити бољи него што је био. Овоме сведочи и за праксу Венецијанске комисије необично похвално мишљење, али на такав закључак ме наводи и моје искуство у раду ВСТ, јер ми се чини да ћемо уз нови законски оквир боље моћи да одговоримо на низ изазова.

У јавности је било речи да сте и Ви узели учешће у комуникацији с Венецијанском комисијом, као и у припреми нових законских решења. Да ли је то тачно?

Јесте, заправо вишеструко јесте. Пре свега, овог пута је Министарство правде оформило Радну групу за израду нацрта измена, чији сам ја поново био члан. Иако је атмосфера била неретко пуна тензије услед осетних разлика у перцепцији најбољих решења, а сам рад нешто мање продуктиван у односу на 2023. годину, враћање на праксу укључивања релевантних стручних чинилаца у измену оваквих закона је за сваку похвалу. Одлука наше државе да поново укључи Венецијанску комисију такође је одличан корак. Као неко ко је у име Републике Србије више пута имао част да учествује у разговорима с представницима ове комисије, могу слободно да кажем да је перцепција једног дела јавности о томе како је реч о „наметнутом, иностраном елементу” потпуно нетачна.

На тим разговорима сте у прилици да седите са заиста еминентним стручњацима?

Да, управо тако. Уколико се поставите како треба, можете добити конкретне савете како да унапредите наш уставни и законски систем, на општу корист. Република Србија, као пуноправна чланица Комисије, у Венецију је послала своје највише политичке представнике, а приликом рада на тексту измена консултовано је и неколико домаћих тимова стручњака који су се трудили да препоруке Комисије имплементирају на најбољи могући начин. Поред рада кроз Радну групу Министарства правде, част ми је била да кроз рад с председником Уставног суда проф. др Владаном Петровом, чувеном судијом Катарином Манојловић Андрић и помоћником министра Владимиром Виншом и ја покушам да бар мало допринесем да наша држава добије што повољније мишљење Венецијанске комисије, наше јавно тужилаштво – што боља законска решења, а сви ми као друштво – отклањање још једне препреке на нашем европском путу, што је стратешки циљ наше републике и обавеза из Члана 1 нашег Устава.

Сутра је Видовдан, празник који за Србе и Србију има вишеструку симболику, историјску, верску, па и уставноправну. Данас и сутра одржавају се политички скупови с различитим порукама. Како коментаришете наш уставноправни и политички тренутак у светлу свих ових догађања, али и историјских лекција?

Кад је реч о Видовдану, после Косовског боја прво што ми на памет пада јесте Видовдански устав и покушај стварања једног новог идентитета – југословенства, испрва додуше, не под тим именом, већ кроз крилатицу „троименог, троплеменог” народа – Срба, Хрвата и Словенаца. После временске дистанце од 105 година, јасно је да је цео концепт, ма колико год можда вођен племенитом намером, у својој сржи био нереалан, те стога осуђен на пропаст. Видовдански устав сам у једном свом раду окарактерисао као „пут до пакла, поплочан добрим намерама”, а главна лекција коју нас његова судбина учи јесте да уставотворац мора уважавати реалност на терену, како би његов резултат био дуговечан и добар за грађане.

Шта под тиме подразумевате?

Важећи српски Устав је из много разлога спреман за озбиљну, комплетну ревизију, те се надам да ће, када за то време дође, ова, као и многе друге лекције којима нас наша богата уставноправна историја учи, бити узете у обзир. Србија је данас земља и даље недовољно сазреле демократске, политичке и правне културе, у којој грађани стално прижељкују некакав чаробни штапић за решавање свих проблема. Једини исправан пут јесте поступна, добро усмерена и константна еволуција наше државе и друштва, што тражи посвећеност, али и стрпљење. Но, за разлику од бајки и чаробних штапића, овако остварени резултати су опипљиви и постојани, иако на њих често „огугламо”, јер се човек на боље увек лако навикне. Па и ако се понекад деси, као у случају измена правосудних закона, да и помало залутамо, битно је да коначан резултат ипак буде напредак – константан и упоран. Резултати ће онда свакако доћи. Политичке скупове које сте поменули данас, рецимо, узимамо здраво за готово, често се жалећи због неслоге која код нас постоји. Сетите се да смо не тако давно живели у једнопартијском систему, у којем се за другачије мишљење губио посао, а понекад ишло и на робију. Зато сматрам да неслогу у нашој перцепцији пре треба сагледати као плурализам мишљења и важно је никада не губити из вида да је политички неистомишљеник наш суграђанин и/или сународник, комшија, пријатељ, колега... Добро је што данас сви могу да искажу своје мишљење, а биће још боље ако све протекне у најбољем реду уз уважавање свих наших разлика, па и оних политичких.