Српски рај

Свако коме је у нашој новијој историји некада пало на ум да посумња у извесне тврдње Млађана Динкића, могао се ових дана уверити да је он у погледу макар једне од њих, изгледа, био сасвим у праву. Овај министар у оставци који је уочи нових избора стекао факирску способност да се у исто време појављује на више различитих места да би на њима отворио ма какав објекат, прикладан и за говорницу са које се лепо могу објаснити сви успеси владе и Министарства, знао је, наиме, да каже како су услови за улагање у Србију међу најбољима у свету. Била је то констатација која се многима морала чинити у најмању руку претераном, кад гле! Крајем прошле недеље она се показала – апсолутно тачном!

Доказ је стигао из иностранства. Из једне од најславнијих ревизорских кућа на планети, познатој КПМГ (104.000 запослених у 144 земље), а за оне који можда не знају шта би та скраћеница могла да значи ево и краћег објашњења: К као Клинвелд(по Клинвелду Пиету, оснивачу амстердамске рачуноводствене фирме из 1917. године), П као Пет (из лондонске фирме Вилијам Баркли Пет енд ко. основане 1870), М као Марвик Џејмс (из фирме Марвик, Мичел енд ко. основане у Њујорку 1897) и Г по Гердеру др Рајхарду, првом председнику Међународне федерације рачуновођа а једно време и шефу компаније која се у његово време звала – КМГ.

Лаферова крива

Тај КПМГ је, дакле, 1993. године почео да објављује годишњу анализу пореза на добит корпорација. У првој анализи биле су заступљене једва 23 земље. У овој најновијој било их је већ 86. У њој је непобитно установљен "конзистентан и драматичан пад корпоративних пореза у последњих 14 година", током којих је бизнисменима поменута крајње омражена такса са просечних 38 смањена на 27,1 одсто. Анализа је тако показала да је на нашој планети, заправо, завладала беспоштедна битка за капитал који се, дабоме, намамљује најбоље тамо где су локалне власти, што би се рекло, најмање алаве. КПМГ је установио да су се као баш такве, најмање алаве, досад показале власти у Ирској које су од 1993. до 2006. успеле да (спектакуларно!) смање порез на добит компанија са 40 на само 12,5 процената. Паралелно са тиме, Ирци су могли само да се диве свом укупном напретку који је, захваљујући растућем приливу страних улагања, најпосле довео дотле да у земљу чији су махом гладни житељи вековима бежали у перспективније крајеве, сада, у потрази за перспективом, почну да долазе – реке неких других изгладнелих прегалаца.

Када је Ирска 1973. године ушла у Европску заједницу ниво њеног бруто домаћег производа достизао је једва 60 процената европског. Како је садашњи БДП те државе, пак, надмашио европски просек за десетину, закључак се наметнуо сам по себи: управо су мањи порези довели до преображаја ирске економије у једну од оних "тигровских", са стопама раста које су повремено знале да буду и изнад десет процената годишње.

Поменуто пореско откриће се, дабоме, није при том могло повезати баш стриктно са Ирском, будући да су се присталице "економије понуде", такозвани "суплајсајдери", рађали на неким другим местима, а њихове идеје, пре Ираца, стали да примењују неки други политичари, пре свега Маргарет Тачер, а за њом и Роналд Реган, те остали следбеници теоретичара предвођених Артуром Лафером који је, пак, резоновао овако: ако је пореска стопа нула, држава неће имати никаквих прихода, али ће она без прихода остати и ако је ова стопа 100 (одсто), будући да, наравно, нико није луд да ринта искључиво за неког другог. Лафер је онда нацртао своју познату криву. Та линија налик на звоно показивала је да држава уз помоћ већих пореза само до одређене границе може да има и веће приходе, јер ће исти почети да опадају чим људи и капиталисти, дестимулисани претераним узимањем из њиховог џепа, стану све мање и мање да раде… Зато је, уосталом, група економиста и дошла до закључка да тек смањење пореза отвара простор за веће инвестиције, штедњу и, уопште, замах привреде који онда, последично, благотворно утиче чак и на димензије државног буџета, који и уз мања захватања може да буде можда и – већи!

Јапанци – мимо света

Иако овај порески рецепт све земље, а поготово оне из такозване групе Г7 (најбогатије, међу којима Јапан, рецимо, има највећи корпоративни порез од чак 40,69 одсто) ни изблиза нису примениле, јасно је да се пореска редукција, у основи, ипак претворила у – светски тренд. Данска је, рецимо, овај порез са 50 смањила на 28, Шведска са 51 на 25 и тако редом, док се међу новим чланицама ЕУ, опет, истакла Пољска смањивши порез са 38 на 19, а нарочито Кипар обарајући исти са 28 на – само 10 процената.

Управо је толики и наш порез на добит компанија. Десет одсто! Из неког свог разлога, додуше, ваља признати да КПМГ ни у свом најновијем извештају то није уочио, па смо, ето, на овом месту, ми морали да га допуњавамо. Али, није то ништа променило на суштини ствари: суштина је да су у целом свету, бар што се таксирања тиче, боље од нас остале само земље попут Кајманских острва, с порезима равним нули! Те да су, будући да се те земље обично називају пореским рајевима, сви они који су последњих деценија овде имали утисак да су још давно умрли а онда на Страшном суду осуђени на пакао, захваљујући студији КПМГ (и нашем скромном прилогу) на крају ипак морали да увиде у коликој су кобној заблуди последњих деценија живели.

Сад могу да буду сигурни да се не налазе у паклу. Већ у рају. Оном пореском!