Шта би било да је Принцип промашио

Специјално за "Политику"
ПРАГ,  – Аустроугарски престолонаследник надвојвода Франц Фердинанд није морао да погине у Сарајеву 28. јуна 1914. Његова смрт је више стицај разних случајности. Аустријске власти су потцениле безбедносне ризике, а атентатори су имали много среће. После првог неуспешног покушаја Чабриновића, војна команда није предузела никакве додатне мере, једина промена плана је била промена трасе, али о томе команда је заборавила да информише возача. И тако је надвојвода дошао на нишан младом и неискусном Гаврилу Принципу коме рука, ипак, није задрхтала....

А да је промашио Фердинанда и, на пример, погодио још једним метком његову супругу Софију, звану Жофи? Или да је возачу речено да је траса повратка промењена? Или... Укратко, шта би било да је надвојвода остао жив после неуспелог и другог атентата?

То питање је себи поставио чешки историчар Лубош Велек. Он потом "конструише" историју која се није, а могла се догодити, чак је била можда и вероватнија од оне која се догодила. Његову веома занимљиву конструкцију објавио је најтиражнији чешки дневник "Млада фронта днес".

Укратко, после атентата избили су немири у Сарајеву, потом су се проширили на целу Босну. Граница са Србијом је затворена, избили су погранични инциденти. Фердинанд је, по повратку у Беч, свог стрица цара Франца Јозефа индиректно окривио за атентат и смрт своје жене и за убрзано распадање хабзбуршке монархије. Одмах потом је цар доживео тежак мождани удар и умро ујутро 30. јуна 1914.

Нови цар Франц Фердинанд је најавио дубоку реконструкцију и федерализацију монархије, доводећи у питање њен двојни аустријско-угарски карактер. Зато је одложио своје крунисање за угарског краља, на шта су уследиле масовне демонстрације и протести Мађара. Цар је одговорио увођењем ванредног стања и интернацијом водећих мађарских политичара, а потом и поништавањем аустријско-мађарског дуалног споразума и распуштањем угарског парламента. У Чешкој су се пробудиле наде у признавање равноправности у оквиру хабзбуршке монархије, али су се Немци у Чешкој томе противили па су избили сукоби који су довели до проглашења ванредног стања у Прагу у околини.

Усред тих бурних догађања Аустрији, крајем јула 1914, Србија објављује рат, реагујући тиме не само на оптужбе за "државни тероризам" него и на муслиманске и хрватске нападе на прекодринске Србе. За српску војску у Босни, већ разбијеној унутрашњим међунационалним сукобима, није било препрека у напредовању. Ситуација у Угарској је ескалирала у регуларни рат Хрвата и Мађара. Русија је почела с превентивном мобилизацијом, у приправности је и војска Италије која истиче своје захтеве према Тиролу, Трсту, Истри, Приморју и  Далмацији.

Немачка напето прати распад свог савезника, цар Виљем II размишља да ли да интервенише у корист Франца Фердинанда, судетски Немци у Чешкој траже да Немачка изврши аншлус судетске области... Француска и Британија позивају на међународну конференцију која би комплексно решила средњоевропско питање, али следи шокантна вест – Немачка и Русија су склопиле пакт о фактичкој подели Аустрије. Немачкој је припао Халич (данас северозападна Украјина) и Буковина, а руски савезник Србија добија Босну. Немци су добили Аустрију и Чешку. То што су  тражили, углавном су и добили Италијани. Пошто су Руси пацификовали ситуацију у Угарској тамо је на краљевски престо сео млади надвојвода Карл Хабзбуршки са супругом Зитом, а Франц Фердинанд је добио "утешну награду" – самостално Хрватско краљевство.

Чеси су, ипак, нешто касније у оквиру федерализоване Немачке добили националну и политичку аутономију. Једино је остао проблем с незадовољним Францом Фердинандом, који је сматрао да је издан, и одбио да оде из Конопишта, своје резиденције у Чешкој, на престо у Загреб.  О његовој судбини је коначно одлучила Међународна конференција, одржана у Мадриду, која је за краља Хрватске поставила сина Фердинанда, уз међународни надзор до пунолетства. А Фердинанд је послат у егзил на шпанску Мадеру, где је умро 1929. године, односно 15 година после сарајевског атентата.    

Некоме се можда неће свидети ово "ненаучно" и "неозбиљно" поигравање са историјом. Историја се, на срећу, не понавља и с њом се не може експериментисати и зато је толико и занимљива та  "учитељица живота" која не може одговорити објективно само на једно, али најзанимљивије питање – шта би било, кад би било....