Дубоки корени морала

Како знате да ли је нешто исправно или погрешно? Постоји ли у човеку, уопште, орган за морал?
Нећете се много удаљити од суштине питања ако похитате са одговором, упркос томе што ће већина сместа изјавити да се етички аршин стиче породичним васпитањем или религиозним подукама или законским ограничењима.
Сада започиње заплет, јер искрсава изненађење у лику Марка Хаусера, биолога на Универзитету Харвард (САД), који у својој новој књизи "Морални умови" образлаже да су корени наше крепости кудикамо дубљи, запретени у нервној мрежи сатканој у току еволуције, и да људи на свет долазе с неком врстом урођене моралне граматике.

Зар вас то увелико не подсећа на учење нобеловца Ноама Чомског који је пре неколико деценија изнео сродну претпоставку: свако се рађа са утиснутом универзалном граматиком, скупом свеопштих правила за склапање реченица (синтакса) и утемељењем речника, својеврсним живчаним устројством за језик. Дакле, ни за један језик понаособ. Који ће дете научити, зависи од услова (културних) одрастања.

Подсвесно одлучивање

Ни Марк Хаусер није изричит, само износи чињенице и размишљања на јавну проверу обелодањујући да нас морална граматика често нагони на брзе моралне оцене и процене, нарочито у случајевима "бити или не бити" (живот или смрт), иначе недоступним свести. Људи нису ни свесни скривених можданих заплета, зато што је ум вичан у веродостојном процењивању наилазећих догађаја и подсвесном одлучивању.

Уколико је дотична замисао тачна, суочићемо се са далекосежним последицама: испоставља се да родитељи и учитељи не подучавају децу правилима уљудности почевши ни од чега, већ – у најбољем исходу – уобличују прирођено понашање. И указује се да вера није извориште моралних начела, више је друштвена присила над нагонским владањем.

И безбожници и следбеници разноврсних веровања, наиме, истоветно морално суде. Другим речима, несвесно расуђивање да ли је нешто исправно или погрешно не подлеже религиозном учењу. Марк Хаусер сматра да се успоставља опште морално понашање, а не појединачна правила, толико чврсто да је оно, у суштини, исто или веома слично у сваком  друштву – брига за децу и немоћне, осуда убиства, неодобравање прељубе и родоскрнављења, забрана преваре, крађе или лагања.

Нису искључене, свакако, културне различности: једни народи осуђују побачај, други одобравају детињарије у појединим приликама и тако редом.

Вековима су расправе и распре у вези са врлином оличавале забран филозофа, углавном етичара, и теолога, у које су се, с разумљивим историјским кашњењем (скорије утемељење наука), укључили социолози, психолози и антрополози, а одскора и биолози (понајпре еволуциони). Марк Хаусер верује да се морална граматика развила из ограничења наметнутих друштвеним животом, што је подстицано природним одабирањем ради опстанка. Посредно ово поткрепљује мноштво садашњих доказа: на психолошким проверама показује се да се осећај за поштење и правичност код малишана јавља у четвртој години.

Пет и пет – није исто

Замислите да стојите покрај железничке пруге и да видите петоро људи  који ходају колосеком у сусрет возу и не слутећи злу коб, а да упоредним корача само један. У прилици сте да окренете скретницу и да га преусмерите ка том појединцу. Шта бисте урадили? Покушали бисте да спасете пет уместо једног живота, и већина то одобрава.

Претпоставите да сте на железничком мосту и да једино бацањем тешког предмета под точкове, на пример гојазног човека, можете да сачувате преосталих пет. Већина ће рећи да то није у реду, иако је коначни збир спасених исти.

Зашто нас морална граматика присиљава да различито просуђујемо у очигледно истоветним околностима? Разлика је у предвиђеној (воз усмрћује човека на шинама) и намераваној штети (бацање некога под точкове), упркос чињеници да су последице истоврсне. На сличан начин је кудикамо лакше прихватити убијање животиња него људи.

Многи, међутим, нису у стању да разлуче предвидљиво од намераваног, што је знак да се све догађа у пределима неприступачним уму. Како, онда, могу то да науче?

Данас свеприсутна у људском роду, морална граматика се – према тумачењу Марка Хаусера – коначно уобличила у ловачко-сакупљачком добу, отприлике пре 50.000 година, уочи сеобе наших прадавних предака из прапостојбине, североисточне Африке, на остале континенте.

Завршни закључак: групно одабирање (селекција) није потврђено код животиња, а код људи се уврежило зарад веће друштвене угодности и спремности да се казни и протера свако ко се не покорава моралним уверењима. И то је учврстило групне везе.

Станко Стојиљковић

-----------------------------------------------------------

Из стручног угла

Записано у човековом геному

"Морални ум", књига Марка Хаусера, биолога са Харварда, изазвала је у јавности велико интересовање. Зашто? Порекло човекове свести и све што иде уз свест је од памтивека било у средишту човековог интересовања. Верска објашњења доминирала су све до поставке Чарлса Дарвина, најпре теорије, а сада већ принципа еволуције.

Ако су све манифестације живог, посебно човека, део дугог, веома дугог еволутивног процеса, онда и моралност, једно од обележја (манифестације) човека као биолошке врсте, мора да је део еволутивног процеса, а самим тиме и да је та особина записана негде у човековом геному.

И управо ту тему разрађује Марк Хаусер који, на основу посматрања предака људи, закључује да је човекова морална граматика еволуирала јер су

ограничења у понашању неопходна за живот у заједници, а онда је та одлика фаворизована природном селекцијом зато што је имала вредност (предност) код преживљавања.

Мада су за сада докази о моралној човековој граматици индиректни, оно што се о когницији уопште већ зна из опште молекуларне биологије, ни ова човекова особина тј. критеријум моралности не може да буде изузетак. Изучавајући друштвене животиње, Марк Хаусер је открио постојање рудимената моралних система, тј. да и оне могу да открију превару или девијацију од очекиваног понашања. Али, за разлику од човека, животиње не поседују физиолошки механизам за реципроцитет, као што је памћење лошег понашања, одмеравање (квантификовање) и, евентуално, кажњавање.

На примеру лавова показао је да они сарађују у лову, али у чопору не постоји кажњавање за оклевање.

Главни закључак занимљиве књиге Марка Хаусера јесте да је човекова морална граматика еволуирала кроз механизам групне селекције. Група која је била повезана везама алтруизма и ригорозним обесхрабривањем варалица имала је већу шансу да преовлада над оном с мањом кохезијом, тако да су геноми с моралном грематиком постали бројнији.

Дабоме, чак и када је у питању тако колективно људско понашање као утврђивање моралних критеријума друштва, а посебно што је све и наследиво, а самим тиме  подложно научној верификацији, онда је морална граматика човека прешла из домена веронауке у науку.

Проф. др Владимир Глишин
Молекуларни биолог и генетичар