Неко тамо гура главу у песак

Зрењанин – Да су се комшије посвађале то је, за наше прилике, нормална ствар. Али да су се једни другима замерили на нож због нојева стварно је необична појава. Нова птица на нашим просторима стигла је најпре на околне салаше, па се примакла предграђу. Унела је пометњу и у градску кућу, па и у покрајинске и републичке органе.

Нојеви су прво засметали Олгици Миленковић, из дворишта до њеног, у Панчевачкој улици, на почетку Зрењанина када се иде из Ечке.

„Они дижу прашину, шире неугодне мирисе и мужјаци испуштају гласове од којих вас прође језа. Комшија намерно, без потребе, држи два мужјака на три женке. Како бисте се ви осећали да вам је пред кућом овакав циркус? То су опасне животиње јер хоће да ударе кљуном и крилима и веома су брзе кад крену према неком. Нема везе што су ограђене. Где су му дозволе да ради то што ради? Њима није место у урбаној средини. Свима сметају, али остале комшије не смеју то да кажу, већ ћуте и трпе. Ја више не могу јер моја породица највише испашта”, јада се Олга и вели да ту њезиној муци није крај. „Коме се све нисам жалила, али џабе. Изгледа да морам да платим адвокате и да правду истерујем на суду, без обзира на толике инспекције”.

Пет нојева у њеном комшилуку држи Радојица Бранчић.

„Само изволите, ја ћу вам рећи праву истину”, рекао нам је Радојица отварајући капију, коју „мора да закључава јер су његови нојеви изложени претњама”. „ Доселио сам се у индустријску зону да бих могао да се бавим бизнисом. Моји нојеви ником не сметају. Ограђени су дуплом високом жицом од комшија и не могу никог да повреде. Да будем искрен мужјак затруби пет-шест пута дневно и то само у оним данима када непријатно миришу. Ја имам простор припремљен за нојарник иза куће и спреман сам да живину преместим, али тренутно немам новац. Али није проблем у нојевима него у њој. С њом нико не говори у комшилуку. Њој све смета. Ево с овим ми је таманила пилиће, али немам доказа”, објашњава Радојица и показује парчад салонитне плоче и комаде цигле у свом дворишту.

Олгица се жалила Градској  инспекцији за заштиту животне средине, што нам овде потврђују.

„Не постоји ниједан пропис по коме би ми били надлежни да у овом случају помогнемо Олгици. О томе смо је обавестили, а покрајинске инспекције за заштиту животне средине су тражиле овај предмет”, вели Мира Дроњак. У ветеринарској инспекцији у Зрењанину кажу да су они надлежни за заштиту животиња, а за заштиту људи задужени су неки други. Славка Картал, шеф ове инспекције, напомиње да су инспектори били на терену, да су птице здраве и да се у њиховом случају поштује Закон о добробити животиња. Из покрајинске Инспекције за заштиту животне средине у Новом Саду, где је доспео зрењанински предмет, шеф Милорад Бјелић шаље поруку да је њихов инспектор био на фарми нојева и утврдио, такође, да они нису надлежни. Наводно, надлежно је републичко Министарство пољопривреде и поменута Ветеринарска инспекција у Зрењанину.

Како сазнајемо, надлежно је и Министарство животне средине, рударства и просторног планирања, али и оно наилази на проблеме због недостатка прописа. Стога је недавно упутило јавни позив власницима ретких животиња да поднесу пријаву за „евидентирање њиховог држања у заточеништву”. Претпоставља се да ће, када се попишу ретке врсте, уследити и прописи за њихово држање. 

Тако ће можда бити решен и статус ноја кога дуго већ не могу да сврстају ни у једну колону локалних правилника јер није јасно да ли је дивља или питома птица или живина. Под папкаре, копитаре или месоједе (попут мачака и паса) сигурно не могу. Најближа је, кажу, егзотичној птици. Мада је тркачица.

Ђуро Ђукић