ИСТИНЕ ПОД РУШЕВИНАМА

БЕРГЕН, НОРВЕШКА – Од Сарајева 1914. до Багдада 2006. извештавање из ратова је један од темеља спољнополитичког новинарства. Смрт, разарање, мирис експлозива. И адреналин који ратне извештаче чини посебним.
Када видите стотине људи како успаничено покушавају да побегну са неког места, и десетине лудака који исто тако успаничено покушавају да се домогну тог места – знајте да су ови последњи новинари.

Дакле, са каквим се тешкоћама сусрећу ратни репортери покушавајући да разаберу суштину сукоба, да расветле његове мотиве, да разбију предрасуде – и све то у окружењу набијеном агресивношћу и убеђењем да је истина само на једној страни фронта. Како сукобљени актери гледају на њихов рад?

Колеге са норвешке ТВ2 позвале су ме у ову питорескну ханзијатску луку у предворју фјордова на расправу о теми која у овим временима глобалне медијске преповезаности умногоме одређујe наше перцепције о људима и земљама. Ово што следи је оно што сам рекао.

У данашњем свету све више медија показујe жељу не само да се бави извештавањем о међународним догађајима, већ и да на њих утиче. Тако су новинари, уз политичаре, све склонији мишљењу да иако улога медија није дефинисана, они ипак имају кључну улогу у менаџменту конфликта, или његовој превенцији.

Та улога је у новој генерацији регионалних конфликата и сукоба унутар појединих земаља амбивалентна, нејасна и проблематично конструисана јер природа конфликта је таква да би политичари, дипломате или војници да што пре саопште пресуду. Њихова инстант анализа улоге медија често је површна.

С друге стране, за жаљење је што савремена технологија која омогућава извештавање из ратних зона није увек пропраћена квалитативним побољшањем новинарства или протока информација. Превише је ослањања на информације из друге или треће руке. Слика коју тада добијамо није ни веродостојна ни поуздана, мада је емотивни ефекат који она оставља на јавност веома дубок.

Упркос уверењу многих новинара да њихов посао остварује моћан утисак, политичари и званичници инстинктивно у то сумњају. "У сложеним конфликтима, новинари тешко да у оквирима у којима функционишу могу да склопе балансиран портрет који на одговарајући начин репрезентује све факторе конфликта", потврђује овај став бивши британски министар Малколм Рифкинд.

Његова анализа је у неким случајевима тачна. Репортер на терену није у стању да разазна све што би хтео. Из нехата, необавештености или незнања, мада има и диригованих грешака. Британска репортерка морала је да призна да неке ствари у њеном извештавању о првим данима геноцида у Руанди 1994. нису биле тачне.

Некада смо и манипулисани. Памтим епизоду из Првог заливског рата. Свет је брујао о томе како Ирачани искључују инкубаторе кувајтским бебама. Послао сам извештај мада ми је сторија била сумњива. После годину дана сазнали смо да је прича била исфабрикована. Касно. Жељени ефекат је остварен. Памтимо Маркале или Рачак. Или бацање српске деце лавовима у сарајевском зоо-врту.

Новинаре који ризикују своје животе тешко је убедити да фактор медији директно не утиче на политику, а уколико не, онда би свакако требало. Мартин Бел, бивши извештач Би-Би-Сија, жалио се да су ратови које је покривао били резултат промашених политика или дипломатија.

"Рат у Босни оставио ме је у убеђењу да је спољна политика заснована само на националном интересу – без икаквих принципа – не само неморална већ и неефикасна". Пре него што ће напустити новинарство да би отишао у посланике, Бел је промовисао "посвећено новинарство".

Многе колеге су против оваквог концепта, мада пласирају тезу да се без ТВ снимака ратних разарања или хуманитарних катастрофа оне и не би појавиле на радарима власти и да би остале игнорисане у свету.

Али, поставити конфликт на радарски екран владе није исто што и приморати владу да нешто учини. Америчка дефиниција "виталног" или "националног интереса" Вашингтону је довољна да конфликт тумачи како жели. Други се око тога мало разликују.

Шта онда да ради ратни репортер? Покушава да се придржава сопствених професионалних и моралних норми. Свакако, иако то значи налетање на мноштво запрека.

Када ових дана у Србији једна ТВ станица открива шта се све радило током наших минулих ратова, констатујем као и други колико је толико тога прикривано. Медији су били у функцији форматизације националистичке мисли.

Што су земље неразвијеније, мање верују својим владама а више медијима. Владе су тога свесне. По једном недавном испитивању, у Нигерији 88 одсто људи верује информацијама које је добило путем медија, пре свега ТВ. У Индонезији 86, Индији 82, Египту 74 процента. Насупрот томе, само 59 одсто Американаца верује својим медијима а проценат се спушта на 47 у Британији.

Присећам се Босне. Три пута сам тамо одлазио током ратних година као неко на кога је Политика потрошила десетине хиљада долара да би извештавао из конфликтних зона по свету. Нисам се обазирао на пропаганду локалних команданчића. Радио сам са жељом да читаоци сазнају што више. Онда ми се јавио лично генерал Ратко Младић: "Да те више нисам видео у Босни".

Показује се да, са изузетком ретких тренутака политичког вакуума, актери ратова и извештачи ратова имају различит став. Није битно да ли је то Чеченија или Бурунди, земља без стратешке важности било коме. Тако сучељени, често смо у прилици да водимо сопствене мини-ратове јер постоји једно неписано правило: оно што радимо некоме се свакако неће допасти.

Својевремено сам писао из Хеброна. Овај град на Западној обали данас готово искључиво насељавају Палестинци. Пре 1929, пре великог масакра Јевреја, било је друкчије. Поменуо сам овај историјски податак јер нема конфликта без његове историје. Палестинци неко време нису хтели да ме виде. Да, рекли су касније, масакр је био, али давно. Зашто је морао да буде поменут?

Годинама касније, током летошњег рата у Либану, писао сам о систематском разарању јужних предграђа Бејрута критикујући израелску прекомерну употребу силе. Израелска амбасадорка била је љута. Да, то се догодило, али зашто нисте писали о каћушама на Хаифу?

Зашто? Зато што не могу да будем на две стране фронта у исто време. Не могу да будем "гост Хезболаха", како је гласила цинична опаска дипломате, и "гост циониста", како би истом дозом ироније могао да узврати неко у Либану. Полазим од тога да сваки фронт носи неке своје истине.

Оно што су током рата говорили у Багдаду сигурно нису у Техерану. Оно што су проповедали у Кандахару нема везе са изјавама из Вашингтона. То је логично, али логика је – после истине – најчешћа жртва ратова. Озбиљан дефицит рационалности је прва пратиља посла ратних извештача.

Уколико желите баланс информисаности, онда морате да имате људе на обе стране који ће под рушевинама покушати да пронађу оно што је најближе истини. Да је детектују по минском пољу црно-белих пропагандних изјава. Да избегну замке које су још опасније у грађанским ратовима.

Можемо ли да будемо објективни? До краја свакако не. У ратовима морате да разумете људе на начин који је на граници симпатија. Да бисте били фер, морате да разумете и ону другу страну. Интимност без разумевања постаје лојалност. Разумевање без интиме води у баналност.

Где је тај златни пресек који лојалност одваја од баналности? Не могу да кажем. То је индивидуално. Нема прецизних правила. И ратни извештачи су људска бића.