Говорили су „ух!” када чују одакле сам

Сликар Велча Велчев већ двадесет година живи на Мајорки. Ради оно што највише воли, сам одлучује кад ће и колико да ради, и још може да живи од тога. Свој рад нашој публици представља на актуелној изложби у институту „Сервантес”. Поставка траје до четвртог маја и носи назив „7.237”. Толико дана је прошло од сликаревог одласка из Београда (21. јуна 1991), до датума отварања изложбе. Толико дана га је, каже, удаљило од домовине.

– Мобилисан сам деведесет прве године, и када су нас после 24 дана пустили, одлучио сам да одем из земље. Био сам сувише наиван и нисам веровао када су говорили шта ће се овде десити. На Мајорку ме је звао пријатељ, и знао сам да ћу у овом туристичком центру, макар само цртао портрете на плажи, моћи да прехраним породицу – каже Велча Велчев, додајући да је још као студент скицирао пролазнике у Ровињу где му је кућицу, импровизовану у галерију, изнајмљивао књижевник Антоније Исаковић.   

Почетак на Мајорки, каже, није био полаган, као ни сваки други. Немајући у почетку пара да купи платно, питао је газду код ког је становао сме ли да расклопи један стари ормар и извади шперплочу.

– Дозволио ми је, и на тим плочама сам сликао. Ако имате шта да прикажете, није важна подлога, сматра сликар.

– Када су тамо чули да сам из Југославије, углавном је коментар био: „Ух!” Онда им објашњавам, мада схватим да нема сврхе – већ су прогутали сервиране информације. Убрзо сам се снашао, упознао колеге и галеристе. Наших има мало, 1991. било нас је шесторо из Југе, а сада нас је близу две стотине. Бугара има 5.000, и чим су ушли у Европску унију, доселили су се на Мајорку.

Срећа прати храбре, кажу, па је Велчев убрзо извукао добитак од 50.000 марака на спортској прогнози. Довољно да узме кредит за кућу, а за три године, каже, и њега ће исплатити.

– Један клијент који сваке године купује пет-шест мојих слика, предложио је да финансира изградњу мог атељеа, а да му ја отплаћујем рате у сликама. Звучало је превише лепо да би било истинито. Распитао сам се, уверио се да није сумњив тип, и сада имам атеље од 40 квадрата на Мајорки.

– У почетку сам сликао, касније сам се окренуо инсталацијама. У радовима стално понављам симболе: бицикл, мердевине, и кућа из Димитровграда. Кад сам био мали, нисам имао бицикл, и за мене је он представљао средство за летење. Када га позајмим, као да добијем крила. Падао сам са њега хиљаду пута али никад ме није болело – ти ожиљци су ми били најслађи у животу. Бицикл се на мојим сликама временом смањивао, и од њега је остао само точак. Од куће је остао само простор, претворио се у геометријску апстракцију, у минимализам. Када сам касније прешао на грубље материјале (калај, гвожђе и олово), и почео да сакупљам и старудију, супруга се забринула да нисам оболео од опсесивног гомилања непотребних ствари, тзв. Диогеновог синдрома.…

Његове слике, пак, налазиле су своје купце. Међу њима су и тенисер Рафаел Надал и фудбалер Зинедин Зидан.

– Зидан ми је оставио утисак скромног човека. Купио је једну моју слику, интересује га уметност, и то се види. За организовање изложбе у Сантандеру, помогao ми je бивши голман Мајорке Мики Каро који је такође власник мојих слика.

Из тог фудбалског јата упознао је и Горана Миловића који је играо у Звезди, Дику Стојановића, некадашњег звездиног голмана, Јована Станковића који игра у Мадриду, Ненада Бјековића, бившег директора „Партизана”, који је колекционар и има једну Велчину слику.

Кинез Гао Сингђијан, добитник Нобелове награде за књижевност такође је био одушевљен и купио је једно његово платно. Он и

сам слика, па су се поново срели на Сингђијановој изложби на Мајорки.

– Као младић цртао сам свој квадрат жеља и квадрат могућности. Неко направи мали квадрат и буде срећан, мој квадрат је огроман и унапред знам да нећу стићи да га испуним, али на том путу ћу направити интересантне ствари. Познати шпански песник Антонио Маћадо рекао је: „Важнији је пут који сте прешли од циља до којег сте стигли”. Имам немир што нећу исцртати свој квадрат али то ме и гура да наставим даље.

---------------------------------------------------------------------- 

Марина Абрамовић – баба уметности

Пријатељ, саобраћајни инжењер, питао ме је у чему је величина Марине Абрамовић. Каже, њен перформанс је: „Седнеш и гледаш људе. И то ми је нека уметност!”. Јесте, али ти људи који су на перформансу у Њујорку седели прекопута ње, плакали су, тресли се, или напустили салу. Oна је изазвала реакцију, испровоцирала их, то је и поента. У томе је фора, каже Велчев и додаје да наши људи знају само за Владу Величковића, Милоша Шобајића и Даду Ђурића. „А Марина је у топ десет светских уметника. Њу у свету зову баба уметности, јер је утемељила квалитетан перформанс, па су је други следили”.

-------------------------------------------------------

Носталгија као физички бол

Црвена врата на изложби у институту „Сервантес” једна су од уметникових инсталација. Испред њих је око 2.000 малих џакова који 

симболично означавају дане које је уметник провео ван своје земље. Носталгију коју осећа Велчев не описује само тугом и сузама већ каже да је у питању истински физички бол.