Апокалипса сад

Можда је могуће пратити социјални (и не само социјални) статус становништва према објектима који у мањој или већој мери ничу око нас. После ницања киоска и кафића, најезде страних банака (у државној опцији), приватних апотека (које су ,,појеле” државне), кладионица, кројачких радњи за поправке и мењање рајсфершлуса (још само чекам да се појаве и оне за крпљење чарапа па да буде јасно да смо заиста ,,обрали бостан”), и старачки домови ничу као печурке, наравно приватни.

Чега би све ово могао да буде показатељ? Да смо стара нација, да деца не могу, или неће, да брину о родитељима и сл. Стара нација јесмо, а деца морају да раде по цео дан ако им се посрећило да имају посао, тачно је и то. Осим тога, многа ,,деца” више не живе са родитељима (мислили су, срећом), имају породице па је брига о родитељима сизифовски посао. Знам многе (синове) који су решење нашли у томе да оставе породице и врате се да брину о мајкама. Што је тужно и, вероватно, погрешно решење. Али брига о старима је препуштена породицама, па како се ко снађе, и какве има могућности. Држава има преча посла.

Државних старачких домова има мало, недовољно. Не знам ни за један новосаграђен старачки дом који је изградила држава (од народних пара) за последњих двадесет година, док за многе велелепно саграђене цркве (од пара верника, дакле народних), знам. Са свог прозора видим четири. Никле су у последњих десет-двадесет година у сваком крају, општини. Сада им друштво праве старачки домови. Цркве се добро виде, старачки домови не, јер се у већини случајева отварају у приватним кућама (често још недовршеним), немају табле на улазу, и за њих можете сазнати само од најближих комшија. Најчешће су непријављени, јер су их одбила министарства здравља зато што не задовољавају стандарде, а онда их региструју као дневна прихватилишта или нешто слично.

Да ли је то нови бизнис или једноставно добар њух за приватан посао када одавно државних послова нема. Просечна цена у тим такозваним прихватилиштима је 350 евра, у шта нису урачунати лекови (који се иначе у 90 одсто случајева купују) и евентуалне посете лекара и лечење. У таквим прихватилиштима су углавном непокретни или слабо покретни стари, тек ретко ко да је на својим ногама без штапа или каквог другог помагала. Тужна слика. Свако од њих би рађе да је у свом дому, али немогућност бриге и неге у сопственим домовима већину је принудно довела овде. Геријатријска одељења су пуна, а и за њих је потребна веза. Државни домови су препуни, на место у њима се чека, ако имате среће годину дана, ако имате вишка новца можда не толико.

У свету је сада мода да држава обезбеђује бригу за старе особе у њиховим сопственим кућама. Код нас, раније, постојећа кућна нега старих и болесних од два сата дневно радним данима сведена је на време потребно да би се неко окупао (једном недељно) или да се превије, да му се да терапија и сл., ништа више. Сиромашни смо сви скупа да бисмо још и правили неком друштво.

Говорећи пре неколико деценија о крају западне ере француски мислилац (није себе сматрао филозофом) румунског порекла Емил Сиоран рекао је да је апокалипса присутна у свакодневним бригама сваког појединца. Био је то увид или предсказање, сигурно је да свако од нас појединачно живи на овај или онај начин једну врсту апокалипсе, несвесни шта нас је снашло. Технолошки развој, сматрао је Сиоран, довешће до пада човека, уништиће га његове амбиције да иде преко својих граница. И би тако! Технолошки напредак колико год да је донео небројене могућности човечанству одузео му је најпре време, а онда меру и људскост. Апокалипса траје не само због све чешћих катаклизми и катастрофа, и наше небриге о својој околини, него и због губитка правих вредности, у шта спада и брига о другоме, нарочито о нејакима, било да су деца, било да су стари, болесни…