Војска дипломата

Немачки државник Ото фон Бизмарк дефинисао је политику као уметност могућег. Преведено на језик обичних смртника то значи да у политици све зависи од околности, распореда снага и укрштања различитих интереса. Постоји уврежено мишљење да су Срби као народ увек били удаљени од оваквог реалполитичког резона и да су неповратно везани за ирационалне политичке пројекте. Но, новија историја Србије, односно њен бољи део, говоре нешто супротно. Током 19. века Србија је испословала независност управо захваљујући дипломатији, којој су оружане снаге само асистирале у остваривању стратешких циљева, али којој су биле неспорно подређене. Истина је да Србија, поред незаобилазне војне, има и значајну дипломатску историју која се у односу на ону војну недовољно истиче. Најновија дешавања око решавања статуса Косова и Метохије права су прилика да се на то подсетимо.

Егземплар модерној српској дипломатији поставио је Јован Ристић, човек који је на Берлинском конгресу седео са државницима таквог кова као што су Бизмарк или Дизраели и који је успевајући да не увреди ниједну велику силу, испословао за своју државу независност и значајна територијална проширења. Ристић је најбољи пример како се једна неповољна дипломатска позиција, у коју је Србија била бачена Санстефанским миром, преокреће у стаменију и одржљивију позицију коју је Србија заузела на самом Берлинском конгресу. Једноставно говорећи, Ристић је имао инстинкт да осети усклађеност интереса Србије с интересима великих сила, па је користио незадовољства неких сила претходним Санстефанским споразумом, покушавајући да та незадовољства искористи као полазну тачку за реализацију српских интереса на будућем Берлинском конгресу.

Овај државник је своје циљеве остварио, јер је поред урођеног инстинкта имао и високо образовање, као хајделбершки доктор историје и филозофије, те је уопште представљао дипломату којег би пожелеле много јаче и развијеније државе од тадашње Србије. Но, и тадашња рурална Србија проценила је исправно своју позицију и своје снаге и делегирала у одбрану сопствених интереса способне људе попут Ристића који могу доскочити изазову тренутка. Није било ни беспотребног јуначења, нити негативне селекције – управо онога што ће обележити неке мрачније периоде наше дипломатије и државе. Тако је Србија радила тада, када је стицала независност, а не треба да ради другачије ни данас када је брани, бранећи заправо свој, макар формални, суверенитет на Косову и Метохији.

Косметско питање као својеврсну српско-албанску квадратуру круга могу, наиме, решавати само креативне дипломате, уколико не желимо да тај проблем поново решавају маскирни војнички одреди. Уместо "уметника могућег" на брдовитом Балкану увек могу на сцену ступити "технолози смрти", попут оних који тренутно на Косову прете насиљем у случају одлагања независности или оних у Србији који у том случају напросто не би могли да не узврате истом мером. На међународној заједници, односно на њеним најмоћнијим чланицама, је да процени да ли је миран, спокојан и уравнотежен Балкан у њиховом интересу, или је пак потребно отварати нове трауме и стварати нове ожиљке. Уместо нових траума, увек је исплатљивије, у чисто политичком смислу, тражење стабилизујућих решења, што би у овоме случају било стављање ентитетски подељеног Косова и Метохије под европску јурисдикцију, где би сваки од ентитета имао право да остварује специјалне везе са Србијом, односно Албанијом, док би све државе заједно напредовале у европским интеграцијама. Србија тако не би била доведена у трауматичну позицију да гледа своју колевку под суверенитетом неке новостворене албанске државе, не би била преплављена новим избеглицама и не би била скренута са европског пута. Истовремено, остваривање својеврсног статус квоа на Космету, који би само добио своју јуристичку форму, представљао би предах за Србију која би се могла окренути сопственом привредном и политичком јачању и која би у некој претпостављеној светлијој будућности могла да појача своје присуство на Косову и Метохији. Но, достизање овакве позиције тзв. замрзнутог конфликта није нимало лак задатак и он се не може остварити другачије него снажном дипломатијом која ће своје акције, попут паукове мреже, исплести око главних центара из којих се одлучује о судбини света. Стога нам је у овом моменту неопходна "војска дипломата" која ће бити на дужности памећу и знањем, а у коју би се "регрутовали" млади, образовани стручњаци који се макар мало могу приближити оном описаном "ристићевском" дипломатском егземплару. Јер у политици, као и у животу, нема ниједне позиције која се не би дала поправити набоље, те је она уметност могућег, као што ју је "крстио" Бизмарк.