За и против бесплатних уџбеника

Влада Србије је на недавној седници прихватила пројекат „Бесплатни уџбеници за први, други и трећи разред основне школе у школској 2011/12. години”, којим се поступно обезбеђују бесплатни уџбеници ученицима основних школа. Представници удружења родитеља, део приватних издавача и стручне јавности ову одлуку „дочекали су на нож”, како је оценио и сам министар просвете и науке др Жарко Обрадовић.

Међу аргументима оних који су против овог пројекта јесу „да деца више неће моћи да пишу по уџбеницима, јер ће морати да их враћају неоштећене”, као и да је реч о „недовољно промишљеним потезима Министарства просвете, које је занемарило и став Националног просветног савета Републике Србије, што ће утицати на квалитет образовања”.

По мишљењу родитеља, али и стручњака, осим што се овако руши квалитет школских књига, већина деце ће имати паралелне комплете у којима ће моћи да пише и подвлачи. Они кажу и да би бесплатне уџбенике требало да добију само деца из социјално угрожених породица, без обавезе враћања књига на крају године.

Професор др Владимир Стојановић, аутор око 80 уџбеника из математике за основну и средњу школу, из чијих књига су учили и многи садашњи аутори уџбеника, каже да је чињеница да се у читавој овој полемици не чује струка, већ само – трговци.

– Овим пројектом се заправо прекида ланац у којем се може коруптивно деловати. Бесплатни уџбеници сметају онима који посредују између издавача и школа и онима који желе да им се уџбеници купују сваке године. Права креативност је да учимо децу да буду самостална и да сами формулишу оно што хоће да кажу, а не само да доцртају линију и упишу број. То није креативност, такви су уџбеници лоши и ја сам сигуран да се то ради из комерцијалних разлога – каже овај професор који је први уџбеник објавио пре 35 година.

Иако признаје да су његова деца учила из књига по којима нису шкрабала, он сматра да је апсолутно оправдано да ученици пишу, цртају и сецкају у првом, другом и трећем разреду, јер још не знају шта је књига и тек уче да пишу… Већ у четвртом разреду, истиче, књига би требало да се поштује.

– Људи који иступају против бесплатних уџбеника често се користе неистинама. На пример, говоре да постоје радни и нерадни уџбеници, што је погрешна терминологија, испада да су радни уџбеници они по којима се пише, сецка, лепи, а нерадни они по којима се не пише. Друго, не стоји ни теза да су ти уџбеници по којима се пише интерактивни. Стручњаци знају да постоји интерактивна настава а не уџбеници, јер интеракција је однос између наставника и ученика, а не између ученика и уџбеника – објашњава овај професор математике.

По његовом мишљењу не стоји ни аргумент да деца желе да чувају школске књиге, јер су такви уџбеници немају сврху, застарели су и боље би било да их неко користи још неколико година и из њих учи.

– У РС имам осам, а код нас 18 уџбеника који су тренутно у употреби и ниједан није да из њега сецка. Ако је књига добра, онда је то што је важно већ подвучено или на неки начин истакнуто. Писање по маргинама је лоша навика, књига ипак треба да се поштује, да остане употребљива и да још неко користи – каже професор Стојановић.

Један од највећих стручњака у нашем образовању, професор др Иван Ивић с друге стране каже да је наравно „као непоправљиви левичар за бесплатне уџбенике”, међутим, додаје да ова релативно скромна мера решава само део бесплатног образовања јер има много већих издатака за породице, од школске опреме до ужине.

– Друга мера се односи на враћање уџбеника. Жао ми је, али нисам видео рачунице из ове претходне две године, колике су стварне уштеде враћања школских књига. Колико уџбеника се стварно врати, колико не може да се врати јер су оштећени? Прибојавам се да ће уџбенике мање враћати деца из сиромашних породица због стамбених услова. Замислите у једној ромској махали колико њих ће моћи да очува уџбенике у добром стању, па да их врати? Они ће на крају морати да плаћају те уџбенике. Дакле, из тог угла, враћање није добра мера. Осим тога, у српским породицама често нема ниједне књиге, а ако би ученици задржали уџбенике, њих би могли да користе и други чланови породице – сматра професор Ивић.

С. Гуцијан