Џезерски април у Београду

Не, није нико међу џезерима обрадио хит Корнелија Ковача. Из џезерског угла, овај „Април у Београду“ означава буђење локалних концертних промотора (у складу са пролећним покретом музичара) после дугог зимског сна. Па, после вишемесечне паузе, током априла се коначно наместило неколико сусрета са иностраним уметницима – чак и једно преклапање. Идемо редом.

Клуб Куглаш угостио је 9. априла Raphael Wressnig & Enrico Crivellaro Organ Trio. Било је то четврто гостовање аустријско/италијанског састава у Београду, па тако и сусрет старих пријатеља са обе стране, имајући обележје опуштене журке. Њихова музика је звучна дефиниција празника: свинг и фанки ритам бубњева Силвија Бергера + кување Вреснигових Hammond оргуља + рески гитарски рифови Кривелара = сви на плес, као пре пола века у неком задимљеном клубу преко велике баре! Духови легенди соул џеза и оргуљашког блуза су међу нама, Вресниг и Кривеларо поздрављају их одличном оригиналном музиком са благим екстрактима модернијих жанрова (фанки, латин, ска и друго). У другој, једнако занимљивој равни је њихово понашање: Вресниг по правилу напада високе регистре затвореним очима, Кривеларо развлачи осмех и силази у публику, Бергер само што није пао са столице. А онда, мењање улога: на сцену излазе Гокси (гитара), Фића (бас), Милан и Бранко (оргуље), Паче и Ивана (бубњеви). Домаћи мајстори поздрављају госте blueтоновима, креће џем сешн, Куглаш кључа!

Сутрадан је у Културном центру Rex одржан уводни концерт 16. фестивала нове музике Ринг Ринг – по обичају са неколико програма блиских џезу. Наступио је акустични трио гитаристе Марка Капелија (Кен Филијано – контрабас, Сатоши Такеиши – бубњеви), изводећи музику са тек објављеног албума „Les nuages en France“. Између класике, којој стреми Капелијева акустична гитара, и џеза, оличеног у Филијановом третману контрабаса, нашао се велики херој ове вечери, мађионичар удараљки Такеиши. У „турском седу“, парао је ваздух дивљим ритмовима, ефектно солирао без пресвиравања, пумпао пулс екипи на сцени. Импровизовани соло реситал швајцарског саксофонисте Урса Лејмгрубера вероватно би био занимљивији да ми се по глави нису мотали Питер Броцман и Матс Густафсон. Није спорно да Лејмгрубер поседује изванредну „класичну“ технику, као и да уме да из инструмента извуче шкрипу и јеку, цвркут и шиштање ваздуха, расклопи инструмент да би горњим делом цеви клапарао по доњем – али све то смо већ видели, а код неких би нас оставило без даха, за разлику од овог уметника који застаје негде на пола пута, остављајући и слушаоца равнодушним.

Гитаристкиња Мери Халворсон „поклонила“ нам је савршен поглед на актуелна стремљења у џезу. Слушајући музику њеног трија (Џон Еберт – бас, Чес Смит – бубњеви) најпре доживљавате шок: форму је немогуће открити, узора нема, није јасно где престаје записано и почиње слободна вожња, сола не припадају пентатоници, хармоније нису познате „седмице“ и „деветке“, ритам не свингује, нема јасних дијалога. Али, има свачега другог. Машта Халворсонове је у диспропорцији са њеним малим растом – пред њом и њеним партнерима је отворена књига, да је попуне сопственом душом и спретним прстима. Ако уђете у причу, разбиће вас на комаде и заиста успети да вам одузму дах. На папиру је тако требало да буде и сутрадан, када су наступали реномирани европски авангардисти Свен-Аке Јохансон (удараљке), Вернер Дафелдекер (контрабас) и Аксел Дернер (труба). Изгледа да превише очекивања није упутно: уместо паљбе фри џеза, добили смо досадни сат звучног минимализма – шамарање тимпана пешкирима, гребање жица контрабаса гудалом и дување трубе „на празно“ ипак представља тешко сварљиву егзибицију, током које се све време питате да ли вас музичари завитлавају, да ли уживају у томе или се муче да приведу сет крају?

У уторак 19. априла морало је да се бира између интернационалне поставе SOL6 на затварању Ринг Ринга (Веријан Вестон, Лик Екс, Тони Бак и други) и секстета хармоникаша Ришара Галијана у сали Коларчеве задужбине. Определио сам се за сигурнију варијанту. Са равномерном расподелом Бахове, Пјацолине и Галијанове ауторске музике, програм је био више усмерен љубитељима класике него џеза, али уметникова лепршавост опирала се академизму чак и током извођења барокних тема. Ауторски гениј Астора Пјацоле у теми „Vuelvo al Sur“ (која увек призове у сећање кадрове филма „Југ“, Фернанда Соланаса) у прстима Галијана нашла је мајсторског савезника – драматика танга доживљава свој ултимативни врхунац у микросекундама посртања и убрзавања, динамичких обрта, незаписаних украса. А „Libertango“ представља изванредан пример Галијанове надградње – остајући сам на сцени, расплео је мрежу дигресија, полако, као некакав паук, обухватајући и ломећи познату тему. Ипак, посебно место заузимају његови оригинални драгуљи, попут „La Valse a Margaux“ (посвета унуци Марго). Чуо сам ову тему много пута, у различитој оркестрацији, и утисак је увек исти – у трочетвртинском такту романтичне мизете свој мир је пронашла суштина лепоте. Осмех, па овације – браво Маестро!