Најлепши поклони Прокофјева

Ових дана у Београду се одиграла револуција. У Народном позоришту играна је премијера опере „Заљубљен у три наранџе”, Сергеја Прокофјева.

Мало је позната чињеница да је ово, сада већ класично дело оперског репертоара, у Великој Британији први пут изведено на Единбуршком фестивалу 1962, и то баш у поставци београдског Народног позоришта, са маестром Оскаром Даноном (заједно са још једном Прокофјевљевом опером – „Коцкар”). Дакле, тада, 1962. године, београдско Народно позориште било је моћно, авангардно, феноменално, толико сигурно у себе да се у британску историју уметности уписало као прво које је Британцима представило једну од најчувенијих опера XX века.

Занимљив је и податак да је, поред руске и западноевропске уметничке јавности и југословенски уметнички покрет зенитизам Љубомира Мицића, издвајао Прокофјева као једног од најавангарднијих композитора тога времена (на почетку XX века). Зенитисти, као истински авангардни уметници, знали су и осећали да се права музичка револуција крије у стваралаштву Сергеја Прокофјева. Овај музички геније лудачке композиторске инвенције, један од највећих мелодичара свих времена (поред Хендла, Моцарта, Шопена и Чајковског), био је и чудо од детета, феноменални пијаниста, диригент, страсни шахиста.

Његова музика се може описати као уврнута бајка, пуна детаља, звукова из зачараних вртова (где је лишће направљено од непознатог метала и шумизвуком никада пре чутим), луцидних заокрета, потпуно невероватних промена ритма. Ток ове музике вођен је неочекиваним, узаврелим сменама енергетских нивоа, толико моћним у своме дејству да се слушалац сваки пут изнова запрепасти како је могуће да, после једног „махнитог” музичког догађаја, долази следећи који је још снажнији, а затим и величанствени преокрет за који нисте могли ни да сањате да постоји. То је музика најснажнијег могућег дејства, изненађења на сваком кораку, музика која вам стално даје најлепше поклоне. То је музички свет чаробњака, уврнутих бића, малих и велелепних сила, једном речју, то је један потпуно аутохтони свет прокофјевљевске фантастике. Ова музика је пуна хумора, али оног правог, као код Монтија Пајтона, где су учесницима и ситуацијама одречене могућности алтернативе, па тако они стварају засебан свет, сопствени систем, који има своја правила и законе, а који нигде другде не би могли да функционишу.

Ниједна уметност, која се према сопственој стварности унапред односи са неким вануметничким циљем, не може да досегне духовни и уметнички ниво овакве креације. Разлог томе је што се у овако великој уметности у стварање укључује елемент интуиције, који доводи на сцену луцидност, а то је онај терен подсвести у којем се крије чаробна формула дејства, за коју ниједна рационална интенција, као ни неки будући, а камоли садашњи компјутер, направљен људском руком, не би могао да израчуна тачан резултат. Јер, ту се не ради о рачунању, већ о љубави.

И управо се на том плану догодила револуција са почетка приче. Предводник револуције је директорка опере Народног позоришта Катарина Јовановић. Она спада у најређе појаве у нашим пределима – певачица са изузетном биографијом и сјајним контактима, дива без сујете, уметница на функцији директорке, коју није страх да ангажује најбоље певаче, која се не стиди да се бави и елементарним пословима организације, личност са интегритетом којој је заиста стало да од београдске опере направи врхунску оперску кућу и која, при свему томе, зна како се то ради.

Шта се овом приликом догодило? Катарина Јовановић је одабрала изузетну музику и сјајног диригента и омогућила му да ради у Београду. Резултат је био тај да је музику Прокофјевљеве опере, која је за извођење веома тешка и захтевна, оркестар Народног позоришта одсвирао изванредно, са огромном енергијом, концентрацијом и прецизношћу. Међу певачима је било заиста изврсних, на првом месту Хон Ли, као принц, млади певачи Михаило Шљивић, као куварица, и Данило Стошић, као Труфалдино, али и предивна Снежана Савичић-Секулић, као Нинета, која својим топлим, нежним гласом и вансеријском музикалношћу показује да и Србија може имати своју Лучију Поп.

Сви извођачи заједно досегли су неко посебно, тајанствено а блажено осећање лепоте и љубави стварања, које се преливало и на публику. У центру извођења стајао је маестро Давид Порселајн из Холандије. Овај диригент, који је био дугогодишњи музички директор Холандског плесног театра (театар, који је у Београду познат и обожаван по кореографу Јиржију Килијану), маестро који је 2004. године добио награду Би-Би-Сија за извођење музике Едгара Вареза, као најбољи диригент те године у Великој Британији, који је дириговао многим познатим оркестрима у свету, од Лондона до Сиднеја, успео је да за само два месеца „пресвуче” музичаре оркестра Народног позоришта – као у бајци о краљевићу и просјаку – из музичких „крпа и рита”, у скупоцену краљевску одежду, да уморне, безвољне и незадовољне музичаре и певаче убеди да могу да буду виртуози, диве и праве оперске звезде, и да, сви заједно поверују да су моћни, духом авангардни, изузетни. Јер, револуција се састојала и у томе што се нико од најбољих учесника није жалио на мале плате, на лоше инструменте и лоше услове, што су музичари поново открили да су вешти, да поседују моћ алхемичара и да су у стању да публици тих сто минута проведених у сали претворе у златно време.

Катарина Јовановић, певачи и музичари Народног позоришта, предвођени маестром Порселајном, успели су у немогућем подухвату, да нам, у времену ријалити шоуа, примитивних политичких дебата, бедног и приземног хумора којем смо изложени у медијима, покажу да је могуће бити добар, радостан, духовит, да је могуће уживати у уметности, бити безазлен, чист и пун љубави и достићи узлете духа, којима је обележена музика Прокофјева и чијим су многоструким дејством били освојени и Зенит и Британци и сва публика, која је била и заувек остала заљубљена у музику.