Руже за Линколна

Од нашег сталног дописника

Милан Мишић

Вашингтон – Испред најчувенијег америчког позоришта око четири поподне су редови ђака: док једни улазе, други излазе. Поред театра, то је и музеј и жива историја. Фасада позоришне зграде, али и њена околина, у старој четврти Вашингтона, као да се нису мењали у последњих 146 година: на њој је још, поред улаза, натпис да се представа на галерији може гледати за 25 центи…

Испред позоришта смо били 15. априла, на дан када је, у 7.22, у згради преко пута, некадашњем јефтином хотелу, преминуо 16. председник САД, 56-годишњи Абрахам Линколн. После деветочасовне агоније, пошто га је претходне вечери, тачно изнад бине, у његовој ложи у овом позоришту, једним метком у главу устрелио глумац Џон Вилкс Бут.

Испред улаза је комеморативни венац поводом те историјске трагедије из 1865, и првог убиства једног председника тада још младе нације. Положила га је Управа националних паркова која брине и о здању „Фордовог театра”. Испод венца, на тамноцрвеном плочнику, неко је оставио и букет од шест белих ружа, са картицом на којој пише „Он сада припада вечности” – речима које је, поред самртне постеље, у моменту кад је престало да куца Линколново срце, изговорио његов министар рата Едвин Стентон.

На картици је и наслов чувене поеме Волта Витмана, легендарног америчког песника (и Линколновог савременика): „О, капетане, мој капетане”.

Државни венац је положен испод Линколнових ногу, у подножју велике скулптуре у Линколновом меморијалу, великом здању од мермера направљеном у стилу дорског храма античке Грчке, на самом почетку Националног мола, великог парка у срцу Вашингтона, на чијем другом крају је монументално здање Капитола, америчког Конгреса.

На Молу су меморијали још два председника: масонски обелиск у част првог, Џорџа Вашингтона, и споменик-храм трећег, Томаса Џеферсона. Обојица су били „очеви нације”, учесници скупа на којем је донета Декларација о независности 13 колонија од Британије, али је Линколну ипак дато специјално место. Можда зато што је он нацију провео кроз њено највеће искушење – Грађански рат – и Сједињене Америчке Државе сачувао целе успевши да силом поништи сецесију Конфедерације робовласничког југа.

Линколн се данас сматра једним од највећих међу 44 америчка председника. Можда делом и због тога што је убијен само пет дана од како је завршен тај рат, можда и зато што је био први председник који је у правом смислу речи остварио „амерички сан” – рођен у колиби од дрвета, доспео је на највиши положај у држави, последње сате провео у соби у којој је одседала сиротиња – а можда и зато што је у судбоносној кризи показао шта значи бити вођа.

Од четири досад успела атентата (било је и шест неуспелих) на америчке председнике (Линколн 1865, Гарфилд 1882, Мекинли 1901, Кенеди 1963) само је онај на Линколна имао јасну политичку позадину (Гарфилда је убио ментално поремећени службеник, Кинлија један анархиста, а Воренова комисија је утврдила да је Ли Харви Освалд, пуцајући у Кенедија, деловао сам).

Линколнов убица Џон Вилкс Бут, са осморо саучесника, имао је план да ликвидира цео државни врх, не би ли се у потоњем хаосу који је очекивао, Унија распала и тиме васкрсла поражена сецесионистичка Конфедерација.

Бут је 12 дана после атентата пронађен и у окршају са једном четом коњице убијен. Остали су похапшени и осуђени пред војним судом: четворица су обешена, остали су робијали. Али упркос томе што је све било јасно, још је у оптицају неколико теорија завере. По једној у убиство је био умешан и тадашњи потпредседник, по другој у завери је учествовало најмање 11 конгресмена, док трећа тврди да су Линколнову ликвидацију наручили моћни банкари и богати плантажери памука…

„Линколново убиство за мене је најтужнија прича америчке историје”, каже нам, у посебном, ходајућем брифингу од Беле куће до Фордовог театра, приређеном за групу страних новинара, Ентони Пич, аутор популарне књиге о атентату чији је наслов „Убили су тату намртво” (речи Линколновог сина после вести о смрти оца).

Господин Пич нас је својом речитом нарацијом вратио у Линколново време, време када се Сикрет сервис (тајна служба) бавио само хватањем фалсификатора долара, када је председник могао да без пратње, са пријатељем шета по Вашингтону или да изађе на капију Беле куће да би сачекао колпортера са свежим новинама…

Линколн је, каже нам, био свестан да му многи раде о глави, у фиоци његовог радног стола је, кад се то догодило, пронађена и коверта у којој су била писма са претњама да ће бити ликвидиран, али је одбио карантин. Сметали су му чак и гардисти на коњима који би пратили његову кочију, кад би из Беле куће одлазио у ону сопствену, неколико километара северно од Вашингтона, где је волео да проводи вреле летње дане.

------------------------------------------------------

Поема о Линколну

Потражио сам Витманову поему о Линколну, чији је наслов био на картици са букетом ружа. У препеву Драгана Пурешића, прва строфа гласи:

„О, капетане мој! Наш прође страшни пут;

Добили смо што смо хтели, неста талас љут.

Лука је ту, и звона су, одушевљени људи;

Док очи прате брода прамац, јуначке му груди.

Ал’ срце! Срце! Срце! О!

Тече крв ко црвен мед,

На палуби где капетан лежи хладан, блед.