Спорт против самог себе

Може ли ико да замисли да се уочи дербија фудбалери Партизана и Црвене звезде сликају заједно?

То би вероватно било могуће ако би се нашао спонзор сликања, који би добро платио клубовима за такву фотографију. Разуме се, тај не би бацао паре у ветар, него би то искористио за своју рекламу, пропаганду или већ нешто на чему ће не само да врати новац, него и добро да профитира.

А да навијачи Црвене звезде и Партизана буду измешани у гледалишту? Да се једне поред других вијоре црвено-беле и црно-беле заставе?

Помисао на то је за неке не само немогућа, него и равна светогрђу. Данас навијачи имају своје трибине и на њима нема приступа онима из другог табора. Приближавање је чак опасно по живот.

Зар ће се цивилизација помирити с тиме? Јер, спорт би по дефиницији требало да зближава људе. Он је и постао миљеник света баш због тога што је ширио вредности потребне човечанству.

Подела на „наше” и „њихове” као да је реч о крвним непријатељима је, на жалост, универзална. Такав однос је не само код нас (Црвена звезда – Партизан), него и у Хрватској (Динамо – Хајдук), Грчкој (Панатинаикос – Олимпијакос), Бугарској (Левски – ЦСКА), Турској (Фенербахче – Галатасарај), а и даље од Балкана: у Италији (Милан – Интер, Рома – Лацио), Шпанији (Реал – Барселона), Шкотској (Селтик – Ренџерс), Аргентини (Бока јуниорс – Ривер Плата)...

Колико је та мржња супротна исконском спорту, уопште људскости? Могу ли трибине без „копова”, „гета”, „барикада”? Или ћемо и даље гледати демаркационе линије око игралишта, а причати о томе како спорт ствара пријатељства, васпитава младе, носи витешки дух?

Можда би они који навијају за различите тимове и могли да седе један поред другог, да аплаудирају и „својима” и „туђима”, звижде грубим и лошим играчима и на једној и на другој страни, а да затим, враћајући се с утакмице, препричавају голове, шансе, одбране, шутеве, дриблинге... И да о томе размењују гледишта и с непознатима које сретну успут.

Можда би могло само још нико у томе није видео свој интерес. А ово је, ипак, доба у коме пара боље него икад врти тамо где бургија не може.

Колико је само наших репрезентација проћердало шансу генерације зато што су правиле ражањ док је зец у шуми. А пре тога, за време тога и после тога се клеле у то да је „дрес с државним грбом светиња” или да се игра за народ?

Нисмо ни ту изузетак. Славна западнонемачка генерација с Бекенбауером, Милером и Мајером је као домаћин Светског првенства 1974. запретила да неће да игра ако јој се не повећају премије.

И данас сваки савез и клуб због мира у кући мора прво да обећа премије којима ће спортисти бити задовољни и, разуме се, да их исплати у року. У противном, нема победа на игралишту, па нема ни пара. А кад њих нема онда нема ни клуба, ни репрезентације, јер је новац и услов и сврха постојања данашњег спорта.

Фер плеј је један од спортских израза, које је друштво оберучке прихватило и дало му шири значај. Али, та поштена игра је, ако би се веровало причама из клубова, одавно умрла. А није сахрањена само зато што је сачувана још ту и тамо, како сведоче они који причају, баш код њих самих.

Сви ми, од гледалаца до новинара, од спортиста до државника, у служби смо, свесно или несвесно, што већег обртања пара у спорту. Али оно се ту не завршава. Спортске звезде нас убеђују шта да пијемо и једемо, шта да облачимо и обувамо, за кога да гласамо и у шта да улажемо... Спортска слава доноси невиђени углед у друштву.

Наравно, спортисти рекламирају нешто за одговарајући хонорар. Али, не треба их осуђивати због тога. Они подреде свој живот од малих ногу мукотрпним тренинзима, вребају их и повреде, и ако не успеју нема више повратка. А и кад остваре снове каријера није доживотна, треба смислити како да се оплоди капитал стечен хитрим ногама и јуначким рукама.

А што се здравља тиче и оно је било једна од изворних вредности спорта. Питање је колико свакодневно напрезање правилно развија организам, а колико ствара професионалне деформације (спортско срце, на пример). Од како се спорт преселио у дворане, а под кров иду и фудбалски стадиони, више нема још једног адута – боравка гледалаца на чистом ваздуху.

Много је примера да је спорт негде скренуо с пута који су му предвидели његови оснивачи. Како време пролази своје исконске вредности све више замењује преузимањем онога што му је у његовим млађим годинама била сушта супротност.

Иван Цветковић