Бобин ланац помоћи

(Од нашег специјалног извештача)
ВАНКУВЕР – Ретки су Срби, посебно из генерације новодошлих у Канаду, који су научили енглески а да нису прошли кроз школу енглеског језика Бобе Стефановића и његове супруге Робин. Са просечним бројем од 750 студената месечно, припадника 25 различитих нација, ова међународна школа, смештена у најстрожем центру Ванкувера и Торонта, носи специфично обележје карактеристично за нас.

Много је оних којима је Боба помогао и бесплатно их учио енглески колико им је било потребно. Давање стипендија нашим људима јесте нешто што он као староседелац, који је овде већ 30 година, и Робин, Канађанка, рођена у Ванкуверу, посматрају као своју људску обавезу према својима.

Физикалац са београдског асфалта

– Моја порука онима којима сам изашао у сусрет је увек била и биће: да никада не забораве колико им је у животу значила помоћ и, ако им се пружи прилика, да и они на сличан начин помогну некоме – каже скромно Боба. Присећа се времена када је стигао у овај исти град и имао могућности да само два и по месеца учи енглески, а онда, као дете са београдског асфалта, као физички радник десет месеци радио најтеже послове на градњи хидроелектране.

Канадска влада је током минулих ратних година примила и помогла око 40 хиљада људи високог образовања, овде су стизали најбоље образовани, вредни и паметни, а човек из канадске амбасаде који је тај посао иницирао и водио у Београду добио је највише канадско одликовање. Процењује се да је тих година само у Ванкувер стигло око 11.000 наших људи.

Студирајући на Универзитету Британска Колумбија чисту филозофију, магистрирајући славистику и уписујући докторске студије у Торонту о упоредној анализи филозофије и књижевности, Боба Стефановић је нашао себе у образовању и едукацији различитог профила.

За њега, у првим и почетним корацима студије су, иако већ у 26. години, биле излаз из неке врсте безваздушног простора у коме се нашао у белом свету. Тада је упознао и Робин у једној језичкој лабораторији где су зарађивали, она џепарац, а он део новца потребног за школовање које је сам плаћао.

За Србе у Ванкуверу школа је била место где су могли да сретну неког свог, да добију ако затраже сваку врсту помоћи. – Многи који су стигли овде дошли су као Југословени који говоре српскохрватски, а ја сам претпостављао да ће када се среде, науче језик, нађу посао и ситуирају се, почети да се враћају својим коренима и да схватају ко су и где припадају. То се показало као тачно – вели Боба, објашњавајући да се у њему временом током детињства у Београду развијала свест о недостатку слободе, када је са мајком кришом у зору одлазио у цркву Светог Марка.

Мост међу Србима

Као један од ауторитета овдашње српске заједнице и оснивач канадског огранка Конгреса српског уједињења, учествује у свим могућим акцијама помирења и повезивања раздвојених српских светова у прошлим данима великих националних ломова и лутања. – Често није потребна масовна организација него прави људи да би се нешто урадило. Видели смо себе и као мост између две црквеношколске општине, некада потпуно подељене, а данас све ближе једна другој. Нас неколицина смо често били мост и између староседелаца и новодошлих, настојећи да та два света спојимо. Стари су сачували српско национално језгро по свету, а на новодошлима је било да сада то дигну на виши ниво. Сада је то једна заједница у којој има разумевања, поштовања и толеранције – истиче Стефановић.

Увек уз њега била је Робин, па је тако током 78 дана демонстрација због бомбардовања НАТО-а ова одлучна Канађанка свакодневно држала протестни говор у центру Ванкувера, када се многи Срби нису ни појављивали.

Уживајући у животу у Западном Ванкуверу, најлепшем и најбогатијем крају једног од најлепших градова на свету, Боба Стефановић је непрестано на својој вези са Србијом. – Добра вест је то што је матица почела да се отвара према расејању, али власти још зазиру од нас. Као да смо за многе још непријатељи. Многи од нас су стекли знања и звања, желе да помогну, али је проблем што се у званичној матици не види расположење за то. Дијаспора, на другој страни, нема довољно заједничких циљева да се откине од неких личних интереса и превазиђе поделе. Наше поделе су провоциране, Удба је то овде радила здушно и дуго. Надам се да ће нове генерације бити паметније и мање подложне тим болестима – закључује Боба Стефановић.