Предизборни ЕПП

Од када је демократије, Србији најбоље иде баш пред изборе. Економски подвизи и добре вести се умножавају, а оптимизам политичара, бар оних на власти, расте. Постигнути успеси су тако велики, да могу бити надмашени само будућим, под условом да нација правилно изабере.

Економска политика није велика изборна тема у Србији. Озбиљне дебате нема, можда и зато што нема ко да је води. Дебата се углавном своди на пароле, општа места и обећања без покрића у којима милијарде нових инвестиција лете попут конфета.

Са почетком изборне трке почиње и креативно тумачења српске статистичке фактографије. Србија је одувек своје економске податке исказивала у доларима. Тиме је омогућено праћење и упоређивање економских показатеља у различитим временским периодима. Међународна статистика се такође води у доларима, па то олакшава поређења између држава.

Србија у последње време има према долару, назовимо то тако, амбивалентан и селективан однос. Што је долар слабији, то је однос амбивалентнији.

Спољни дуг Србије стално расте упркос отпису лондонског и париског клуба и приходима од приватизације. На крају августа 2006. године, Србија је дуговала иностранству 18,38 милијарди долара. У јавности се међутим српски дуг све чешће исказује у еврима. Исказан у јаком евру, српски дуг је "само" 14,37 милијарди евра. На тај начин је направљена визуелна "уштеда" од четири милијарде. С друге стране, величине за које власт воли да изгледају велике – извоз, бруто домаћи производ (БДП) по глави, итд. биће увек и непогрешиво исказиване у доларима.

Сазнајемо такође ("Политика" 2. октобар), да ће "бар према пројекцијама" удео дефицита текућег и трговинског биланса у 2006. години бити најнижи у протеклих пет година. Никакви детаљи ни цифре нису дати. На бази досадашњих кретања то је могуће само у неком паралелном економском универзуму, или у изборној кампањи. Ако се не догоди чудо, ови показатељи за 2006. годину прете да буду најгори у последњих пет година. 

ММФ је прошлог месеца направио озбиљан и мучан инвентар српских економских проблема. Како је Србија у том тренутку баш решавала питање својих темеља и ударала глогов колац минулом времену, саопштење ММФ-а је прошло како се само пожелети могло – незапажено.

У анализи ММФ-а, српска економија изгледа веома лоше. Незапосленост годинама расте упркос солидном привредном расту. Узгред, званичних података о броју запослених и незапослених нема још од марта ове године.

Стопа штедње је веома ниска. Потпомогнута увозом капитала и експлозијом банкарских кредита, Србија много троши а мало инвестира, мање од било које друге земље у окружењу. Како се мало инвестира, није јасно на чему ће се градити будући раст.

Када је дефицит биланса текућих трансакција у питању, ММФ је уочио и један специфично српски парадокс. У другим земљама овај дефицит је по правилу висок у периодима високог инвестирања. У Србији је међутим дефицит огроман и на ниском нивоу инвестиција. 

ММФ није импресиониран ни нивоом српске инфлације, ни методом њеног обарања. Инфлација је примарно оборена јачањем динара (са свим негативним последицaма које уз то иду), као и контролом цена јавних предузећа. Тиме су повећани губици јавних предузећа и само одложена неминовна поскупљења. 

Овде је занимљиво да директори јавних предузећа ћуте – вероватно зато што се ради о апартчицима који своју лојалност дугују партији која их је поставила, а не предузећу у коме раде. Они се неће превише секирати због губитака у тим предузећима. Коначно, радно место не зависи од успеха предузећа, већ од успеха партије на изборима.

ММФ се не слаже ни да је буџетски биланс Србије у суфициту. Овде је разлика у приступу методолошка. ММФ не третира приход од продаје државне имовине као приход. Логика је слична оној, по којој грађани у своју пореску пријаву на крају године, у рубрици приход, не уписују зараду од продатих кола, или дедовине.

Висок дефицит платног биланса и стални раст задужености, експанзија кредита од којих је око 80 одсто везан за страну валуту, као и огромна зависност Србије од прилива иностраног капитала чине опасно запаљиву смесу. Претња валутне и дужничке кризе је стална. ММФ имплицитно предлаже да се одустане од Националног инвестиционог плана и приход чува за гашење пожара када до њега дође.    

Креатори српске економске политике су ММФ-у објаснили да је са српском економијом све у реду и да се ради о нормалним транзиционим проблемима. Коначно, за све је криво претходних 20 година. Из извештаја ММФ-а може се закључити да ММФ мисли другачије.

Проблем Србије није у понашању политике, политичара и челника државних институција. Они увек и свуда раде исто – тачно онолико колико им допусти јавно мњење, а пре свега елита. На српској друштвеној сцени не посрће само политика, већ много више елита. У том посртању гордости нема, има само интереса