Predizborni EPP

Od kada je demokratije, Srbiji najbolje ide baš pred izbore. Ekonomski podvizi i dobre vesti se umnožavaju, a optimizam političara, bar onih na vlasti, raste. Postignuti uspesi su tako veliki, da mogu biti nadmašeni samo budućim, pod uslovom da nacija pravilno izabere.

Ekonomska politika nije velika izborna tema u Srbiji. Ozbiljne debate nema, možda i zato što nema ko da je vodi. Debata se uglavnom svodi na parole, opšta mesta i obećanja bez pokrića u kojima milijarde novih investicija lete poput konfeta.

Sa početkom izborne trke počinje i kreativno tumačenja srpske statističke faktografije. Srbija je oduvek svoje ekonomske podatke iskazivala u dolarima. Time je omogućeno praćenje i upoređivanje ekonomskih pokazatelja u različitim vremenskim periodima. Međunarodna statistika se takođe vodi u dolarima, pa to olakšava poređenja između država.

Srbija u poslednje vreme ima prema dolaru, nazovimo to tako, ambivalentan i selektivan odnos. Što je dolar slabiji, to je odnos ambivalentniji.

Spoljni dug Srbije stalno raste uprkos otpisu londonskog i pariskog kluba i prihodima od privatizacije. Na kraju avgusta 2006. godine, Srbija je dugovala inostranstvu 18,38 milijardi dolara. U javnosti se međutim srpski dug sve češće iskazuje u evrima. Iskazan u jakom evru, srpski dug je "samo" 14,37 milijardi evra. Na taj način je napravljena vizuelna "ušteda" od četiri milijarde. S druge strane, veličine za koje vlast voli da izgledaju velike – izvoz, bruto domaći proizvod (BDP) po glavi, itd. biće uvek i nepogrešivo iskazivane u dolarima.

Saznajemo takođe ("Politika" 2. oktobar), da će "bar prema projekcijama" udeo deficita tekućeg i trgovinskog bilansa u 2006. godini biti najniži u proteklih pet godina. Nikakvi detalji ni cifre nisu dati. Na bazi dosadašnjih kretanja to je moguće samo u nekom paralelnom ekonomskom univerzumu, ili u izbornoj kampanji. Ako se ne dogodi čudo, ovi pokazatelji za 2006. godinu prete da budu najgori u poslednjih pet godina. 

MMF je prošlog meseca napravio ozbiljan i mučan inventar srpskih ekonomskih problema. Kako je Srbija u tom trenutku baš rešavala pitanje svojih temelja i udarala glogov kolac minulom vremenu, saopštenje MMF-a je prošlo kako se samo poželeti moglo – nezapaženo.

U analizi MMF-a, srpska ekonomija izgleda veoma loše. Nezaposlenost godinama raste uprkos solidnom privrednom rastu. Uzgred, zvaničnih podataka o broju zaposlenih i nezaposlenih nema još od marta ove godine.

Stopa štednje je veoma niska. Potpomognuta uvozom kapitala i eksplozijom bankarskih kredita, Srbija mnogo troši a malo investira, manje od bilo koje druge zemlje u okruženju. Kako se malo investira, nije jasno na čemu će se graditi budući rast.

Kada je deficit bilansa tekućih transakcija u pitanju, MMF je uočio i jedan specifično srpski paradoks. U drugim zemljama ovaj deficit je po pravilu visok u periodima visokog investiranja. U Srbiji je međutim deficit ogroman i na niskom nivou investicija. 

MMF nije impresioniran ni nivoom srpske inflacije, ni metodom njenog obaranja. Inflacija je primarno oborena jačanjem dinara (sa svim negativnim posledicama koje uz to idu), kao i kontrolom cena javnih preduzeća. Time su povećani gubici javnih preduzeća i samo odložena neminovna poskupljenja. 

Ovde je zanimljivo da direktori javnih preduzeća ćute – verovatno zato što se radi o apartčicima koji svoju lojalnost duguju partiji koja ih je postavila, a ne preduzeću u kome rade. Oni se neće previše sekirati zbog gubitaka u tim preduzećima. Konačno, radno mesto ne zavisi od uspeha preduzeća, već od uspeha partije na izborima.

MMF se ne slaže ni da je budžetski bilans Srbije u suficitu. Ovde je razlika u pristupu metodološka. MMF ne tretira prihod od prodaje državne imovine kao prihod. Logika je slična onoj, po kojoj građani u svoju poresku prijavu na kraju godine, u rubrici prihod, ne upisuju zaradu od prodatih kola, ili dedovine.

Visok deficit platnog bilansa i stalni rast zaduženosti, ekspanzija kredita od kojih je oko 80 odsto vezan za stranu valutu, kao i ogromna zavisnost Srbije od priliva inostranog kapitala čine opasno zapaljivu smesu. Pretnja valutne i dužničke krize je stalna. MMF implicitno predlaže da se odustane od Nacionalnog investicionog plana i prihod čuva za gašenje požara kada do njega dođe.    

Kreatori srpske ekonomske politike su MMF-u objasnili da je sa srpskom ekonomijom sve u redu i da se radi o normalnim tranzicionim problemima. Konačno, za sve je krivo prethodnih 20 godina. Iz izveštaja MMF-a može se zaključiti da MMF misli drugačije.

Problem Srbije nije u ponašanju politike, političara i čelnika državnih institucija. Oni uvek i svuda rade isto – tačno onoliko koliko im dopusti javno mnjenje, a pre svega elita. Na srpskoj društvenoj sceni ne posrće samo politika, već mnogo više elita. U tom posrtanju gordosti nema, ima samo interesa