Profesor čuva alpske koze pored Morave

Vladičin Han – Na teritoriji hanske opštine postoji i dan-danas selo sa imenom – Koznica. Stariji će vas podsetiti da je selo još od četvorovekovne osmanlijske okupacije ovoga kraja bilo poznato po uzgajanju koza. Pamte ovdašnji žitelji i odluku komunističkih vlasti početkom pedesetih godina prošloga veka da ovde zabrane gajenje koza jer „one uništavaju šumsko rastinje”.

Nekadašnjim „Carskim drumom” od Vranja ka Vladičinom Hanu stiže se do ravničarskog sela Lepenice. Kuće kao da se „utapaju” uz korito Južne Morave, a vrelinu gasi blizina reke. Tako su blagi i ljudi. Vremena se menjaju, pa danas na Poljoprivrednom gazdinstvu „Mišić” u prigradskom selu Lepenica Miloš Mišić (36), doktor veterinarske medicine, sa svojom porodicom uzgaja oko 90 alpskih koza. U idiličnoj atmosferi ovog pomoravskog sela kakvu mnogi u današnje vreme priželjkuju, porodica na svom imanju pored uzgoja koza proizvodi sve što joj je za život potrebno od ranog povrća do voća i začina.

„Prvu kozu smo nabavili 2012. godine za svoje potrebe kada smo prodali poslednju kravu. Kasnije se javila ideja da proširimo stado i na konkursu Fondacije ’Ana i Vlade Divac’ dobili smo projekat podrške od 120.000 dinara, od čega smo kupili šest umatičenih grla”, govori o počecima Miloš, koji je veterinu diplomirao na Univerzitetu u Novom Sadu. Danas radi kao profesor praktične nastave u Poljoprivredno-šumarskoj školi „Josif Pančić” u Surdulici, što predstavlja spoj praktičnog i korisnog u njegovom životu.

„Priznaju da dnevna proizvodnja mleka varira. U proseku, to je oko dva litra po grlu. Osim mleka, za kojim vlada velika potražnja, oni proizvode i visokohranljive sireve, a prodaju i lekovitu kozju surutku.

„Ono što prodajemo mogli bismo još toliko, da su nam kapaciteti proizvodnje veći. Kupaca je možda najmanje iz hanskog kraja, ali zato dolaze iz Vranja, Surdulice, koji kupuju za sebe i rođake, pa šalju širom Srbije. Mi naše proizvode šaljemo kupcima u Beograd, Novi Sad i gradove širom Srbije. To su sve redovni kupci i ne uspevamo da proizvedemo onoliko koliko bi mogli da prodamo, naročito kada je sir u pitanju”, priča Miloš.

Slušamo da pored zrelog punomasnog sira ljudi često traže mlad sir i kupuju cele pogače zbog lečenja bolesti jetre, kao i surutku, koja takođe predstavlja prirodni eliksir. Čujemo da se traži kozje mleko za decu, obolelu od respiratornih bolesti.

„Pored toga što je veoma hranljivo, kozje mleko je slično majčinom, a globulini masti u njemu se lakše razgrađuju i mogu da ga piju čak i ljudi netolerantni na laktozu u kravljem mleku”, rekao nam je Miloš.

Kilogram sira je 1.000 dinara, kozje mleko 200 i surutka upola manje. Neobrano, visokog kvaliteta i zdravo, što je i nadaleko poznato za kozje mleko. Stado se tokom leta hrani uglavnom na otvorenom. Mišići poseduju veliku površinu sopstvenog zemljišta, od čega i parcele zasejane lucerkom, pšenicom, ječmom, za zimu. Za ispašu i košenje koriste i posede svojih komšija koje više nemaju stoku ili ih ne obrađuju.

„Subvencije su oko 11.000 dinara po grlu, s tim što po 1.900 dinara od tog novca, po grlu moramo da platimo osnovnoj odgajivačkoj selekciji i još 200 veterinarskoj inspekciji koja ima obavezu kontrole broja životinja, odnosno da utvrdi da li stvarno toliki broj gajimo. Od državnih subvencija po kozi ostaje 8.900 dinara”, govori o kozarskoj stvarnosti na jugu Srbije ovaj ambiciozni čovek.

Porodično gazdinstvo „Mišić” realno sagledava svoje ambicije u ovom segmentu stočarstva. Nisu spremni da „potrče” ka brzom krugu zarade većom proizvodnjom mleka koje je na tržištu traženo. Svesni su činjenice da je to „investicija za koju oni nemaju trenutno sredstava koja nisu mala”.

„Idemo korak po korak. Nigde ne žurimo. Nama je jasno vidljivo da je ovo jedan izuzetno zahtevan posao koji traži puno profesionalizma u poštovanju svih standarda od uzgoja do mlekarstva, ako želite da budete stvarno prepoznati. Nastavljamo da učimo”, iskren je Miloš.