Професор чува алпске козе поред Мораве

Владичин Хан – На територији ханске општине постоји и дан-данас село са именом – Козница. Старији ће вас подсетити да је село још од четворовековне османлијске окупације овога краја било познато по узгајању коза. Памте овдашњи житељи и одлуку комунистичких власти почетком педесетих година прошлога века да овде забране гајење коза јер „оне уништавају шумско растиње”.

Некадашњим „Царским друмом” од Врања ка Владичином Хану стиже се до равничарског села Лепенице. Куће као да се „утапају” уз корито Јужне Мораве, а врелину гаси близина реке. Тако су благи и људи. Времена се мењају, па данас на Пољопривредном газдинству „Мишић” у приградском селу Лепеница Милош Мишић (36), доктор ветеринарске медицине, са својом породицом узгаја око 90 алпских коза. У идиличној атмосфери овог поморавског села какву многи у данашње време прижељкују, породица на свом имању поред узгоја коза производи све што јој је за живот потребно од раног поврћа до воћа и зачина.

„Прву козу смо набавили 2012. године за своје потребе када смо продали последњу краву. Касније се јавила идеја да проширимо стадо и на конкурсу Фондације ’Ана и Владе Дивац’ добили смо пројекат подршке од 120.000 динара, од чега смо купили шест уматичених грла”, говори o почецима Милош, који је ветерину дипломирао на Универзитету у Новом Саду. Данас ради као професор практичне наставе у Пољопривредно-шумарској школи „Јосиф Панчић” у Сурдулици, што представља спој практичног и корисног у његовом животу.

„Признају да дневна производња млека варира. У просеку, то је око два литра по грлу. Осим млека, за којим влада велика потражња, они производе и високохранљиве сиреве, а продају и лековиту козју сурутку.

„Оно што продајемо могли бисмо још толико, да су нам капацитети производње већи. Купаца је можда најмање из ханског краја, али зато долазе из Врања, Сурдулице, који купују за себе и рођаке, па шаљу широм Србије. Ми наше производе шаљемо купцима у Београд, Нови Сад и градове широм Србије. То су све редовни купци и не успевамо да произведемо онолико колико би могли да продамо, нарочито када је сир у питању”, прича Милош.

Слушамо да поред зрелог пуномасног сира људи често траже млад сир и купују целе погаче због лечења болести јетре, као и сурутку, која такође представља природни еликсир. Чујемо да се тражи козје млеко за децу, оболелу од респираторних болести.

„Поред тога што је веома хранљиво, козје млеко је слично мајчином, а глобулини масти у њему се лакше разграђују и могу да га пију чак и људи нетолерантни на лактозу у крављем млеку”, рекао нам је Милош.

Килограм сира је 1.000 динара, козје млеко 200 и сурутка упола мање. Необрано, високог квалитета и здраво, што је и надалеко познато за козје млеко. Стадо се током лета храни углавном на отвореном. Мишићи поседују велику површину сопственог земљишта, од чега и парцеле засејане луцерком, пшеницом, јечмом, за зиму. За испашу и кошење користе и поседе својих комшија које више немају стоку или их не обрађују.

„Субвенције су око 11.000 динара по грлу, с тим што по 1.900 динара од тог новца, по грлу морамо да платимо основној одгајивачкој селекцији и још 200 ветеринарској инспекцији која има обавезу контроле броја животиња, односно да утврди да ли стварно толики број гајимо. Од државних субвенција по кози остаје 8.900 динара”, говори о козарској стварности на југу Србије овај амбициозни човек.

Породично газдинство „Мишић” реално сагледава своје амбиције у овом сегменту сточарства. Нису спремни да „потрче” ка брзом кругу зараде већом производњом млека које је на тржишту тражено. Свесни су чињенице да је то „инвестиција за коју они немају тренутно средстава која нису мала”.

„Идемо корак по корак. Нигде не журимо. Нама је јасно видљиво да је ово један изузетно захтеван посао који тражи пуно професионализма у поштовању свих стандарда од узгоја до млекарства, ако желите да будете стварно препознати. Настављамо да учимо”, искрен је Милош.