Соколана поново пробудила давна сећања

Не­ка­да­шња ужич­ка дво­ра­на осо­бе­не ле­по­те Со­ко­ла­на, гра­ђе­на пре ра­та, а сру­ше­на се­дам­де­се­тих због из­град­ње бар­ске пру­ге, бу­ди и да­нас осе­ћа­је. Ста­ри­ји се с но­стал­ги­јом при­се­ћа­ју овог не­пре­жа­ље­ног спорт­ско-кул­тур­ног зда­ња и ини­ци­ја­то­ра град­ње Со­ко­ла­не че­шког Ужи­ча­ни­на Јо­си­фа Је­хлич­ке (1891–1986), про­фе­со­ра фи­скул­ту­ре, уте­ме­љи­те­ља спор­та и со­кол­ског ду­ха у ва­ро­ши ко­ја му се спо­мен-би­стом оду­жи­ла.

По­твр­ду то­га дао је наш не­дав­ни на­пис „Со­ко­ла­на ко­ју је пре­га­зи­ла пру­га”, на­кон чи­јег об­ја­вљи­ва­ња се крај Ђе­ти­ње по­но­во при­ча­ло о „бе­лом хра­му за по­нос гра­ду” сру­ше­ном пре по­ла ве­ка. Али не са­мо ов­де: и не­ка­да­шње Ужи­ча­не ра­су­те по дру­гим гра­до­ви­ма те­ма је под­ста­кла на ле­па се­ћа­ња.

Та­ко је де­ве­де­се­то­го­ди­шња Ма­ја Гру­ден из Бе­о­гра­да, уну­ка Јо­си­фа Је­хлич­ке, овим по­во­дом на­шој ре­дак­ци­ји по­сла­ла то­пло ру­ком пи­са­но пи­смо. Са за­хвал­но­шћу што Со­ко­ла­ну, где је она од­ра­сла, ни­смо за­бо­ра­ви­ли.

„Хва­ла вам на див­ном члан­ку у ’По­ли­ти­ци’ о Со­ко­ла­ни и на­шем де­ди. Ја сам у Со­ко­ла­ни од­ра­сла. Кад је ма­ма Зо­ра (кћи Јо­си­фа Је­хлич­ке) ро­ди­ла дру­го де­те (Са­шу Гру­де­на, глум­ца Ате­љеа 212), ме­не су де­да и ба­ка узе­ли код се­бе. Стан им је био по­за­ди згра­де Со­ко­ла­не и гле­дао је на За­буч­је, пре­ко ре­да шљи­ва и ја­бу­ка, па ре­да бре­за и бо­ри­ћа ко­је је де­да за­са­дио, на кра­ју и ду­до­ва уз ста­ри зла­ти­бор­ски пут. Ка­да би се за­вр­ши­ли сви ча­со­ви фи­скул­ту­ре, тре­ба­ло је пре­гле­да­ти са­лу, гар­де­ро­бе, да ни­је не­ко не­што за­бо­ра­вио, по­ку­пи­ти сме­ће...

Све је то де­да ра­дио пре не­го што за­кљу­ча згра­ду, ни­је би­ло пла­ће­них чи­ста­чи­ца. Али мо­ра се при­зна­ти да су ужич­ка де­ца би­ла до­бро вас­пи­та­на и уред­на”, пи­ше нам чи­та­тељ­ка Ма­ја Гру­ден, ко­ја је то­ком рад­ног ве­ка оства­ри­ла за­па­же­ну ка­ри­је­ру ба­ле­ри­не На­род­ног по­зо­ри­шта у Бе­о­гра­ду.

„Од­ра­сла сам игра­ју­ћи. На­ше при­ред­бе су би­ле је­два че­ка­не. Дра­го­љуб Јо­ва­ше­вић, ал­фа и оме­га му­зич­ког жи­во­та у Ужи­цу, по­ста­вио је у Со­ко­ла­ни ба­лет ’Кр­ва­ва ку­ла’ Бран­ка Ћо­пи­ћа, где је пе­сник Слав­ко Ву­ко­са­вље­вић иза ку­ли­се као зли дух ку­ле (у де­ди­ној со­кол­ској пе­ле­ри­ни са ка­пу­ља­чом) пла­шио пти­це (ја сам би­ла ро­да), леп­ти­ре (Са­ша је био је­дан од њих) и цве­ће.

А у ре­жи­ји Ми­лу­ти­на Чо­ли­ћа, филм­ског кри­ти­ча­ра, на­пра­ви­ли смо ба­лет ’Кир Ја­ња’ са три ђа­вол­ка та­ко­ђе из­ве­ден у Со­ко­ла­ни. Та три ђа­вол­ка (Дра­ган, Бу­ба и ја) оти­шла су 1949. у Ба­лет­ску шко­лу у Бе­о­гра­ду, ко­ју су њих дво­је на­кон го­ди­ну да­на на­пу­сти­ли, а са­мо ја оста­ла у На­род­ном по­зо­ри­шту до пен­зи­је (од 1955. до 1980.). Имам 90 го­ди­на и још сам пра­ва и по­крет­на”, на­пи­са­ла нам је ле­пим ру­ко­пи­сом у свом пи­сму Ма­ја Гру­ден.

Вре­ди ис­та­ћи да Ужи­ча­ни ни да­нас ни­су за­бо­ра­ви­ли ов­да­шњу по­ро­ди­цу Гру­ден. О њи­ма је у но­ви­је до­ба пи­сао хро­ни­чар ужич­ке про­шло­сти Пре­драг Га­го Ко­ва­че­вић на свом сај­ту „Ужи­чан­стве­но”. Тај текст на­сло­вљен „О Ужи­чан­ки Зо­ри Гру­ден и ње­ној де­ци” све­до­чи да се у Бе­о­град 1935. до­се­лио мла­ди зу­бар Сло­ве­нац Оскар Гру­ден, те да је по­сле не­ко­ли­ко ме­се­ци срео Ужи­чан­ку Зо­ру Је­хлич­ку, сту­дент­ки­њу кла­ви­ра у ко­ју се за­љу­био.

„Вен­ча­ли су се 1936. у бе­о­град­ској Ваз­не­сењ­ској цр­кви. Као и Зо­рин отац Јо­сиф Је­хлич­ка ка­да се же­нио Ми­ле­вом, та­ко је и Оскар пре­шао из ка­то­лич­ке у пра­во­слав­ну ве­ру да би се оже­нио Зо­ром. По­сле вен­ча­ња у Бе­о­гра­ду мла­ден­ци су от­пу­то­ва­ли у Ужи­це, где је Оскар отво­рио ор­ди­на­ци­ју. Жи­ве­ли су у срећ­ном бра­ку пу­ном љу­ба­ви, има­ли два­на­е­сто­ро де­це.

По­сле нај­ста­ри­је ћер­ке Ма­је (ба­ле­ри­не) ро­ђе­не у Бе­о­гра­ду, ра­ђа­ли су се ’ужич­ки’ Гру­де­ни: Алек­сан­дар Са­ша (глу­мац), Ду­шан (док­тор ма­шин­ства, ди­рек­тор раз­во­ја ’Пор­шеа’), Бра­ни­слав (ца­ри­ник), Мир­ко (ин­же­њер и ин­фор­ма­ти­чар), Ја­сна (фи­ло­лог), Ма­ри­на (слу­жбе­ни­ца и фол­кло­ри­ста), Вла­ди­мир (по­мо­рац), Ср­ђан (ден­ти­ста) и Јо­сип (ин­же­њер ма­ши­нац, је­дан од во­де­ћих струч­ња­ка ’Ше­ла’). Го­ди­не 1951. по­ро­ди­ца се се­ли у Бе­о­град, у та­да тек за­вр­ше­ну згра­ду на Се­ња­ку.

Та­мо се ра­ђа­ју ћер­ке Сне­жа­на (зу­бо­тех­ни­чар) и Јел­ка (слу­жбе­ни­ца у ЦИП-у). Оскар је, да би из­др­жа­вао број­ну по­ро­ди­цу, по­ред ре­дов­ног по­сла у зуб­ној ам­бу­лан­ти МУП-а ра­дио у још три ор­ди­на­ци­је. Зо­ра, иако ди­пло­ми­ра­на пи­ја­нист­ки­ња, по­све­ти­ла се де­ци и би­ла од­ли­чан ор­га­ни­за­тор.

По­ро­дич­на хар­мо­ни­ја, љу­бав и по­др­шка сва­ко­га пре­ма сва­ко­ме учи­ни­ле су да се то одр­жа­ло до да­на­шњих да­на. Је­дан од Гру­де­на Ду­шан на­пи­сао је књи­гу ’Ле­то­пис мо­је по­ро­ди­це’. О по­ро­ди­ци Гру­ден Пу­ри­ша Ђор­ђе­вић и Бран­ко Ће­ло­вић сни­ми­ли су 1960. до­ку­мен­тар­ни филм ’Два­на­е­сто­ро де­це дру­га Оска­ра’, ко­ји је еми­то­ван на те­ле­ви­зи­ји”, бе­ле­жи сајт „Ужи­чан­стве­но”.