Врањанци на Церу и Колубари

У Врањ­ском окру­гу, у чи­јем са­ста­ву су 1914. го­ди­не би­ли сре­зо­ви По­ља­нич­ки, Пчињ­ски, Ма­су­рич­ки, Вла­со­ти­нач­ки, Ја­бла­нич­ки, мо­би­ли­за­ци­ја срп­ске вој­ске по­че­ла је по на­ло­гу Врањ­ске окру­жне пу­ков­ске ко­ман­де ко­јом је ру­ко­во­дио ка­пе­тан 1. кла­се Јо­ван Пе­шић.

У чар­ши­ју вра­њан­ску сли­ва­ле су се хи­ља­де ре­гру­та. Нај­ви­ше же­ле­зни­цом. Мно­ги су до­ла­зи­ли и пе­ши­це. Ов­де су по фор­ма­циј­ском мо­би­ли­за­циј­ском ме­сту до­ла­зи­ли и вој­ни ре­гру­ти из за­пад­не Ср­би­је, пре све­га из Гор­њег Ми­ла­нов­ца, Чач­ка, Лу­ча­на и дру­гих гра­до­ва Шу­ма­ди­је. Са же­ле­знич­ке ста­ни­це срп­ски вој­ни­ци у уни­фор­ма­ма од­ла­зи­ли су пут Ко­лу­ба­ре и Це­ра. На ис­пра­ћа­ју же­не и де­ца са цве­ћем и по­кли­ци­ма: „Жи­ве­ла Ср­би­ја!”, „Жи­вео краљ!”...

У то вре­ме у Вра­њу би­ло је пу­но си­ро­ма­шних по­ро­ди­ца чи­ји су хра­ни­о­ци мо­би­ли­са­ни у рат про­тив Аустро­у­гар­ске ца­ре­ви­не. Нај­ви­ше мо­би­ли­са­них би­ло је из ре­до­ва по­љо­при­вред­ни­ка ко­ји су га­ји­ли ду­ван, за­на­тли­ја, сит­них до­ма­ћи­на. На пред­лог оп­шти­не врањ­ске, 17. ју­ла 1914. го­ди­не одр­жа­на је кон­фе­рен­ци­ја бо­га­тих Вра­ња­на­ца на ко­јој је фор­ми­ран Од­бор за по­моћ по­ро­ди­ца­ма си­ро­ма­шних рат­ни­ка.

За пред­сед­ни­ка Од­бо­ра иза­бран је окру­жни про­та Ве­ли­мир Са­вић. Чла­но­ви су би­ли Жи­во­јин Ру­жић, на­чел­ник, Ма­на­си­је Јов­чић, за­ступ­ник оп­штин­ског пред­сед­ни­ка, Ак­сен­ти­је Ми­шић, све­ште­ник, Ха­ри­тон Миљ­ко­вић, се­длар, за­тим тр­гов­ци Та­на­си­је Т. Ста­јић, Ђор­ђе Ђ. Ан­тић и Ри­ста Т. Ста­јић, као и адво­кат Алек­сан­дар Х. Ри­стић.

Це­не­ћи ма­те­ри­јал­не при­ли­ке и по­ро­дич­но ста­ње сва­ког гра­ђа­ни­на Вра­ња, до­не­та је од­лу­ка о од­ре­ђи­ва­њу раз­ре­за и при­ку­пља­њу при­ло­га. Нај­ве­ћи раз­рез био је 2.125, а нај­ма­њи 10 ди­на­ра. Од ав­гу­ста 1914. до кра­ја мар­та 1915. на овај на­чин, од до­бро­вољ­них при­ло­га и оп­штин­ских ка­зни, Од­бор је при­ку­пио укуп­но 24.726,60 ди­на­ра. Та­да ва­же­ћи но­вац био је сре­бр­ни ди­нар. Ова­ко са­ку­пљен но­вац био је пре­дат врањ­ској оп­шти­ни, ко­ја га је рас­по­де­љи­ва­ла нај­си­ро­ма­шни­јим по­ро­ди­ца­ма мо­би­ли­са­них вој­ни­ка.

Нај­ве­ће при­ло­ге да­ли су Врањ­ска ак­ци­о­нар­ска ште­ди­о­ни­ца, Врањ­ска бан­ка, За­фир Дин­га­рац, вла­сник фа­бри­ке обу­ће, Јо­сиф Ар­сић, са­рач, Јо­ван Зр­нић, ин­же­њер, као и ве­ли­ки број тр­го­ва­ца. Ка­ко нас под­се­ћа исто­ри­чар Ри­ста М. Си­мо­но­вић у сво­јој књи­зи „Дру­штве­на исто­ри­ја Вра­ња”, „ова ху­ма­ни­тар­на ор­га­ни­за­ци­ја ра­ди­ла је на при­ку­пља­њу нов­ца у је­ку ра­та и вр­ло на­пе­тој си­ту­а­ци­ји бри­ну­ћи о же­на­ма и де­ци рат­ни­ка из Вра­ња ко­ји су уче­ство­ва­ли у Цер­ској и би­ци на Ко­лу­ба­ри”.

Ка­да је Кра­ље­ви­на Ср­би­ја, ње­на На­род­на скуп­шти­на, 14. де­цем­бра 1914. до­не­ла За­кон о по­мо­ћи не­вољ­ни­ма у ра­ту, ко­ји је сту­пио на сна­гу 1. апри­ла 1915. го­ди­не, пре­ста­ла је по­тре­ба да Од­бор у Вра­њу и да­ље функ­ци­о­ни­ше и при­ку­пља но­вац. На­кон сту­па­ња на сна­гу за­ко­на, Од­бор за по­ма­га­ње по­ро­ди­ца­ма си­ро­ма­шних рат­ни­ка под­нео је свој пи­сме­ни из­ве­штај о ра­ду, а сву до­ку­мен­та­ци­ју пре­дао врањ­ској оп­шти­ни. Од та­да је Од­бор функ­ци­о­ни­сао у рат­ним вре­ме­ни­ма као по­моћ­но те­ло врањ­ске оп­шти­не.

Пр­ви врањ­ски пе­ша­диј­ски пук во­је­вао је у бит­ка­ма про­тив аустро­у­гар­ске вој­ске на пла­ни­ни Цер, на Мач­ко­вом ка­ме­ну и Врап­че­вом бр­ду, где је 7. но­вем­бра 1914. по­ги­нуо ње­гов ко­ман­дант, та­да ре­зер­вни по­руч­ник Ди­ми­три­је Ту­цо­вић. У је­ди­ни­ци ко­јом је ко­ман­до­вао би­ло је врањ­ских за­на­тли­ја, ужа­ра, се­ља­ка и си­ро­ти­ње, ко­ји су га по­себ­но во­ле­ли. Оста­ло је за­бе­ле­же­но да Вра­њан­ци ни­су до­зво­ли­ли да по­смрт­ни оста­ци во­ђе со­ци­ја­ли­стич­ког по­кре­та бу­ду са­хра­ње­ни по вер­ском об­ре­ду. У еви­ден­ци­ји по­ги­ну­лих вој­ни­ка Вра­ња­на­ца, ко­ју је во­дио пу­ков­ски све­ште­ник из Вра­ња Ми­лан Јо­ва­но­вић, име Ди­ми­три­ја Ту­цо­ви­ћа упи­са­но је под ред­ним бро­јем 122.

Ви­ше од сто­ти­ну Вра­ња­на­ца из­ги­ну­ло је у бор­ба­ма на Це­ру и Ко­лу­ба­ри. Они ко­ји су пре­жи­ве­ли про­шли су гол­го­ту по­вла­че­ња пре­ко Про­кле­ти­ја и на­ста­ви­ли сво­ју вој­нич­ку ми­си­ју у ка­сни­јим бор­ба­ма на Со­лун­ском фрон­ту. Њи­хо­ве по­ро­ди­це ни­су би­ле за­бо­ра­вље­не – по­ма­га­ло им се за вре­ме бу­гар­ске оку­па­ци­је, као и по­сле осло­бо­ђе­ња у Пр­вом свет­ском ра­ту.