Бивши и нови, преокрет и обрачун

Чистка и обрачун су честе речи иза сваке револуције, па и Октобарске. И иза наших побуна, ратова и револуција, наравно! Транзиција је прелаз, прегруписавање, промена и препознавање својих, прогони страх и истребљење „страних” предратних, предреволуционарних грађанских елемената. Старо, грађанско је култивисано, стилизовано, меко; нови, они који долазе, победници су прости, неотесани, вулгарни, насилни, незасити. Свега жељни и све би да наплате. Осорна отимачина, или борба за праведно. Апетити за животом и поседовањем. Надокнађивање изгубљених дана и година. Рачун плаћају бивши. Слаби се разоткривају моћни доказују и плаћају кадкад главом своју победничку неомеђеност.

Нови поредак, нови људи, пуни пара и моћи немају обзира према „цвету грађанства” које победници тероришу, истерују их из њихових станова и на друге начине злостављају. Ови мучни и тешки прелази када се старо и ново сударају, када на сцену ступају сирови, „необрађени” победници тешко размрсиви страдалнички дани увођења новог стила живота, свеједно да ли је реч о Октобарској револуцији као код Булгакова или о Петооктобарским променама могли су бити мотив Дејану Мијачу да на једној од приручних, помоћних сцена у оквиру громадног, али већ начетог Српског народног позоришта у Новом Саду постави комад једног од водећих совјетских драмских писаца Михајла Булгакова „Заједнички стан” (1926).

Булгаков је сатиричар и фантаста првога реда и у нас је познат по роману „Мајстор и Маргарита” и представи „Псеће срце” коју је својевремено са успехом извео Атеље 212 у режији преминулог редитеља Александра Петровића. И наша драмска баштина познаје творевине сличне „Зојкином стану”, „Заједнички стан” Гуте Добричанина, са почетка шесдесетих година. Овакви станови су, уостаолом, у прелазним временима веома често место драмских и комичних заплета и сукоба.

Као и редитељ Дејан Мијач, иначе заговорник најновијих друштвених и политичких промена у нас, и Михаил Булгаков (1897–1940) писао је своја дела у немилости стаљинистичке цензуре коју је преживео, и са наклоношћу према људима „старог кова”, онима који као и у Мијачевој представи на средини својих вишесобних станова, у салонима, држе гласовире. Сценограф Јасмина Холбус је места збивања комада Михајла Булгакова срећно објединила у један пространи простор за игру окружен мањим сценама које обогаћују атмосферу и сликовитост збивања на главној сцени. Године су тешке и као у сваком, друштвеном преокрету и преображају на површину, испливавају негативна својства оних бивших, укорењених, и ових нових обојених једним од највећих древних грехова: похотом. Меланхолија, саосећање за предреволуционарне људе, губитнике, ојађене и слуђене, преплиће  се са осорношћу, простотом и насилношћу нових људи, типова у црним оделима и кожним јакнама (костимографија Марина Сремац).

Све нам је ово у извесној мери познато из сопственог искуства и историје, и наш свет је некад, овакве ситуације сажимао у лаконску изреку: „дошли дивљи и протерали питоме”. Ова раслојавања, довијања, пропадање, утонуће у блуд и корупцију старих и бивших за којима звоне и лете акорди умилних мелодија пратимо у представи Српског народног позоришта Дејана Мијача, Јасне Ђуричић, Бориса Исаковића, Новака Билбије, Ненада Пећинара, Јоване Мишковић, Игора Павловића, Јоване Стипић и других. Сценографија Јасмина Холбус уз музику композитора Бориса Ковача, у драматуршкој обради Бранка Димитријевића и Светислава Јованова. Кореограф представе Иста Степанов Павловић, сценски покрет Денеш Дебреи. Два егзотична Кинеза тумаче Милован Филиповић и Марко Савић. Диманчној и жовијалној собарици Јовани Мишковић редитељ Дејан Мијач придодао је јато лепих младих девојака, манекенки и анимир дама за којима са болесним апетитима одувек жуде људи велике славе и простоте.

Дејан Мијач и екипа Српског народног позоришта из Новог Сада нису открили Америку, али су нас још једним комадом Михајла Булгакова пoдтсетили на наше време опадања, и његове осорне бруталне, упрошћене носиоце, на утонуће моралних и животних вредности. Своје најбоље тренутке представа Дејана Мијача дугује Јасни Ђуричић, довољно трагичној и хуморној уједно, и Аметистову Бориса Исаковића који се за свој утонули живот, бори и отима до последњег даха.