Bivši i novi, preokret i obračun

Čistka i obračun su česte reči iza svake revolucije, pa i Oktobarske. I iza naših pobuna, ratova i revolucija, naravno! Tranzicija je prelaz, pregrupisavanje, promena i prepoznavanje svojih, progoni strah i istrebljenje „stranih” predratnih, predrevolucionarnih građanskih elemenata. Staro, građansko je kultivisano, stilizovano, meko; novi, oni koji dolaze, pobednici su prosti, neotesani, vulgarni, nasilni, nezasiti. Svega željni i sve bi da naplate. Osorna otimačina, ili borba za pravedno. Apetiti za životom i posedovanjem. Nadoknađivanje izgubljenih dana i godina. Račun plaćaju bivši. Slabi se razotkrivaju moćni dokazuju i plaćaju kadkad glavom svoju pobedničku neomeđenost.

Novi poredak, novi ljudi, puni para i moći nemaju obzira prema „cvetu građanstva” koje pobednici terorišu, isteruju ih iz njihovih stanova i na druge načine zlostavljaju. Ovi mučni i teški prelazi kada se staro i novo sudaraju, kada na scenu stupaju sirovi, „neobrađeni” pobednici teško razmrsivi stradalnički dani uvođenja novog stila života, svejedno da li je reč o Oktobarskoj revoluciji kao kod Bulgakova ili o Petooktobarskim promenama mogli su biti motiv Dejanu Mijaču da na jednoj od priručnih, pomoćnih scena u okviru gromadnog, ali već načetog Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu postavi komad jednog od vodećih sovjetskih dramskih pisaca Mihajla Bulgakova „Zajednički stan” (1926).

Bulgakov je satiričar i fantasta prvoga reda i u nas je poznat po romanu „Majstor i Margarita” i predstavi „Pseće srce” koju je svojevremeno sa uspehom izveo Atelje 212 u režiji preminulog reditelja Aleksandra Petrovića. I naša dramska baština poznaje tvorevine slične „Zojkinom stanu”, „Zajednički stan” Gute Dobričanina, sa početka šesdesetih godina. Ovakvi stanovi su, uostaolom, u prelaznim vremenima veoma često mesto dramskih i komičnih zapleta i sukoba.

Kao i reditelj Dejan Mijač, inače zagovornik najnovijih društvenih i političkih promena u nas, i Mihail Bulgakov (1897–1940) pisao je svoja dela u nemilosti staljinističke cenzure koju je preživeo, i sa naklonošću prema ljudima „starog kova”, onima koji kao i u Mijačevoj predstavi na sredini svojih višesobnih stanova, u salonima, drže glasovire. Scenograf Jasmina Holbus je mesta zbivanja komada Mihajla Bulgakova srećno objedinila u jedan prostrani prostor za igru okružen manjim scenama koje obogaćuju atmosferu i slikovitost zbivanja na glavnoj sceni. Godine su teške i kao u svakom, društvenom preokretu i preobražaju na površinu, isplivavaju negativna svojstva onih bivših, ukorenjenih, i ovih novih obojenih jednim od najvećih drevnih grehova: pohotom. Melanholija, saosećanje za predrevolucionarne ljude, gubitnike, ojađene i sluđene, prepliće  se sa osornošću, prostotom i nasilnošću novih ljudi, tipova u crnim odelima i kožnim jaknama (kostimografija Marina Sremac).

Sve nam je ovo u izvesnoj meri poznato iz sopstvenog iskustva i istorije, i naš svet je nekad, ovakve situacije sažimao u lakonsku izreku: „došli divlji i proterali pitome”. Ova raslojavanja, dovijanja, propadanje, utonuće u blud i korupciju starih i bivših za kojima zvone i lete akordi umilnih melodija pratimo u predstavi Srpskog narodnog pozorišta Dejana Mijača, Jasne Đuričić, Borisa Isakovića, Novaka Bilbije, Nenada Pećinara, Jovane Mišković, Igora Pavlovića, Jovane Stipić i drugih. Scenografija Jasmina Holbus uz muziku kompozitora Borisa Kovača, u dramaturškoj obradi Branka Dimitrijevića i Svetislava Jovanova. Koreograf predstave Ista Stepanov Pavlović, scenski pokret Deneš Debrei. Dva egzotična Kineza tumače Milovan Filipović i Marko Savić. Dimančnoj i žovijalnoj sobarici Jovani Mišković reditelj Dejan Mijač pridodao je jato lepih mladih devojaka, manekenki i animir dama za kojima sa bolesnim apetitima oduvek žude ljudi velike slave i prostote.

Dejan Mijač i ekipa Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada nisu otkrili Ameriku, ali su nas još jednim komadom Mihajla Bulgakova podtsetili na naše vreme opadanja, i njegove osorne brutalne, uprošćene nosioce, na utonuće moralnih i životnih vrednosti. Svoje najbolje trenutke predstava Dejana Mijača duguje Jasni Đuričić, dovoljno tragičnoj i humornoj ujedno, i Ametistovu Borisa Isakovića koji se za svoj utonuli život, bori i otima do poslednjeg daha.