Прва – прва – прва – гол

Илијев је, одолевши својој навици да изнуди прекршај, остао на ногама и из прве проследио лопту Томићу, који ју је, упркос лошем обичају да је држи у ногама, одмах, и то левом, убацио у шеснаестерац. Бабовић је не оклевајући шутирао, лоше као и два-три пута пре тога, али није изгубио лопту – била је ничија. Тејго је одлично пратио шта се дешава и не часећи ни часа, из полуокрета, пуцао и – погодио.

Таквих акција, у којима није „дављена” лопта, било је мало на 140. „вечитом дербију”, а мало их је и у нашем фудбалу. И зато би ова, из које је постигнут једини погодак, требало да послужи као пример како треба да се игра.

Велики број фудбалера Партизана и Црвене звезде прима лопту у месту, па тек после тога размишља шта да уради с њом. То је одувек био превелики „луксуз” у игри, а поготово сада, због чега наши тимови лоше пролазе у окршајима и с просечним западноевропским саставима. А требало би да се пријем и предаја лопте или, уместо овог другог, фор самом себи, сведу на један додир.

Има превише и примања лопте без финте, којом се противнички играч, онај што вреба иза леђа, шаље на погрешну страну. Тако је неопрезни Смиљанић омогућио Црвеној звезди противнапад. Опасност по Партизанов гол је отклоњена преурањеним махањем међашњег судије.

Главном судији, као и већини наших, може да се пребаци што је „сецкао” игру. Прекидао ју је због прекршаја, иако је лопта била у поседу тима за који је досудио фаул. А гледао је кроз прсте неким фудбалерима, то су најчешће радили Звездини, кад су намерно стајали испред лопте да онемогуће брже извођење слободног ударца.

Партизан је победио, јер има зрелији тим. У суботу је у свакој линији имао по једног бриљантног играча: Тејга у навали, Савића у одбрани, Камару у везном реду, а Стојковић је поново показао сигурност на голу спасавши Партизан када је Калуђеровић изишао сам пред њега.

Црвена звезда је играла онако како целог пролећа игра. Али, за разлику од осталих првенствених утакмица, које је све решила у своју корист, овог пута је пред њом био супарник мотивисан да се бори до последње капи зноја, који јој није препустио иницијативу и није допуштао ни тактичке, ни појединачне грешке као Звездини противници на претходним мечевима.

Партизанов тренер се током утакмице понашао тако као да му од њеног исхода зависи живот. Одлично је припремио екипу, а када је пао гол увео је играче с којима ће, без повлачења у бункер, да сачува предност. Ипак, да би „црно-бели” у наредној сезони постигли у Европи више него до сада биће им неопходна свежа, бржа и продорнија „крв”.

Звездино подражавање Барселоне се против Партизана претворило у спору игру без идеје. Играти као Барселона не значи бескрајно „пимпловање” лопте и додавање „ја теби – ти мени”. „Црвено-бели” немају играча који ће да мисли за целу екипу, игра кратких пасова подразумева и одигравање из прве, вођење лопте у цик-цак и покретљивост оних у чијем поседу она тренутно није.

После примљеног гола Звезда је личила на ону из ранијег доба – потпуно безопасну. Ако се изузме неозбиљност када је хтео да дрибла Партизанове играче у свом петерцу голман Бајковић је био најсветлија фигура „црвено-белих”. Показао је мачји рефлекс када је одбранио ударац Тејга пред крај првог полувремена и није крив за примљени гол. Осталим његовим саиграчима, неком више, а неком мање, има шта да се приговори.

И овај „вечити дерби” се играо на – резултат, али је било потеза који су разгалили. На пример, када је Илијев петом пребацио лопту преко себе и свог чувара и улетео у Звездин шеснаестерац, или када је Нинков крај аут-линије надмудрио неколико играча „црно-белих”. Али, умирањем у лепоти једном jeомогућио опасан контранапад противнику, и није био једини, ни у Звезди, ни у Партизану, који је тако даривао супарника.

Иван Цветковић