Зашто политичари (не) верују анкетама

Александар Вучић, други човек напредњака, уверен је да су истраживања јавног мњења сасвим довољан разлог да се распишу ванредни избори. Нема никакве сумње да је сваки политичар у Србији једном рекао исто што и Вучић и да је исто тако рекао и да анкете никако не могу да буду разлог за расписивање избора.

При томе, политичарима нису битни ваљаност, поузданост, осетљивост и објективност истраживања, важан им је искључиво проценат популарности у једном моменту. Добро истраживање је оно које одговара партији, лажно и нетачно је оно које не одговара. Чак се тврди и да је измишљено. Ово последње не без разлога јер су се и таква истраживања појављивала у медијима.

Срђан Богосављевић, директор Ипсос „Стратешки маркетинг“, каже да су имали искуства с манипулисањем истраживањима, тако што су се у новинама мењали неки подаци, али није утврђено да ли су то радили сами медији или странке. „Медији код нас не наручују истраживања, али у Хрватској, на западу и у САД то раде. Истраживања наручују странке, а утицај истраживања се може огледати у томе што неко неће гласати за своју странку већ за ону која има већу подршку бирача. Може се утицати и на број неопредељених. То је мали утицај и није штетан за разлику од манипулација. Али, ниједна агенција која ради на тржишту није луда да измишља податке. За читање истраживања важно је знати контекст у коме је рађено… На пример, Црква је имала пад рејтинга у време скандала у Грачаници, а када је преминуо патријарх пораст јер јавно мњење реагује на догађаје.”

Зоран Лучић, директор Цесид,а каже да не постоји тачно истраживање. „То је само мерење у једном тренутку, на једном месту. Истраживачи нису пророци нити су истраживања предвиђања будућности. Истраживања не могу да служе ни за управљање бирачким телом јер људи нису толико поводљиви. Истраживањима је увек неко погођен. Али, не знам ниједног истраживача који лаже.”

Срећко Михаиловић, социолог, каже да је могуће објављивати нетачна истраживања. „Зар се то није дешавало и дешава се? Ипак, нема поузданих података да нетачна истраживања утичу на јавност, а ни супротних. Јавно мњење и политичари мисле да утичу. О томе сведоче мораторијуми на објављивање резултата истраживања уочи избора: у Јужној Африци шест недеља, у Лукембургу месец дана, у Мађарској осам дана, у Чешкој и Француској недељу дана.”

Колико су уверљива истраживања за која се не зна ко их је урадио? Богосављевић каже да то, нажалост, зависи од пласмана. „Они који купују неке новине верују им. Новинари треба да праве филтрацију.” Михаиловић објашњава да су здружени професионални истраживачи и људи из највећих медија нашли заједнички језик и установили кодексе понашања при објављивању резултата истраживања – у САД још средином прошлог века а нешто касније и у западноевропским земљама. „Код нас доминира пракса анонимних истраживања и наручилаца, а стручна удружења (социолога, политиколога, психолога) – ћуте!”

Колико људи верују истраживањима, шта им највише привлачи пажњу и да ли знају да их „читају”? Богосављевић одговара да се 99 одсто истраживања ради за познатог наручиоца и да то није роба за народ. „Потребно је да знате како је постављено питање – јер на питање коме политичару верујете можете да наведете четири или 50 имена.” Лучић подсећа да је у Србији 30 одсто функционално неписмено и да се код нас не учи како се читају табеле што је на западу уобичајено. „Мали је број оних који знају да читају табеле и који памте проценте.”

Подаци у истраживањима су тренутни и променљиви, али је питање колико су људи тога свесни. „Наши клијенти су свесни да се прате трендови”, каже Богосављевић. Да се подаци мењају из дана у дан и да важе кратко време потврђује и Лучић. „Они утичу мало, од један до три посто, на изборне резулате, али ипак утичу.” Михаиловић каже да је склонији онима који тврде да постоји утицај на изборно мњење, „али да он није баш нешто велики и углавном се догађа посредно, преко утицаја на профилирање кампање, њено фино подешавање сходно јавномњенским сондажама.”

Колико клијенти, односно политичари, верују истраживањима и зашто свака странка има своју агенцију – да ли зато што им мало „фризирају” податке или раде нека друга дубинска истраживања која не саопштавају?

Богосављевић каже да ниједна нормална странка не воли фризирање, али ни исту агенцију као друге партије. „У великим агенцијама странке могу да обезбеде различите тимове истраживача. Неке странке плаћају две-три агенције да би били сигурни у податке, али то је лакше у земљама где има двадесетак агенција, у нашим крајевима их је мало.” Лучић објашњава да су политичари самозаљубљени, али да има и „нормалних” који могу добро да користе истраживања – а то значи шта да раде како би у будућности освојили више гласова. То је мерење температуре бирачког тела. Политичар мора да прави истраживања да би знао где су ресурси и који ће људи за њега гласати. Емотивно прихватање резултата је најгоре што може да ради политичар.”

Ивана Анојчић