Суво Грло – енклава младих

Суво Грло – На северу Метохије, тамо где се по некој имагинарној линији север Косова завршава, угнездило се српско село Суво Грло, стешњено и са улаза и на излазу Албанцима. И после 12 година овде се, рекло би се, није ништа променило. Присутни су зебња и страх, али и нада у боље сутра јер су се „вратиле роде“.

Пре месец дана у овом селу Томашевића, како га зову јер већина тамошњих Срба носи ово презиме, родио се мали Андреј који је седмо дете рођено од јула 2010. до данас. Ипак, најстарији житељ, Томислав Томашевић, који је зашао у девету деценију, вели да је ово откако он памти најтежи период за Србе. Зато су очи 160 житеља Сувог Грла уперене подједнако ка Богу и Београду.

Суво Грло, које се помиње још у повељи српског краља Стефана Милутина у 13. веку, живи у такозваном логору без жица. У општини Србица, у чувеној Дреници, ово село је једно од два преостала српска села, које поодавно не чувају војници Кфора, а полицајци из редова Косовске полиције, скоро све сами Албанци – осим једног Србина – покаткад прођу местом. А село подно Мокре горе, загледано у врхове Проклетија, живи својим свакодневним животом:

„Тешко живимо, али ниједног момента нисмо помислили да оставимо наша огњишта. Теши нас да овде на свет долазе бебе, да млади и не помишљају да оставе домове, иако је све више оних који не могу да нађу запослење. Ово је енклава с најмлађом популацијом – више од 50 одсто чине млади. У школи овде, у Сувом Грлу, у Основној и Техничкој и тамо у селу Бање, више од 60 деце похађа наставу. Имамо и обданиште, али и све институције државе Србије, од општине, преко амбуланте, поште, а нас то уверава да су Београд и Србија са нама – прича Дејан Томашевић, председник Општине Србица, отац троје деце од којих је онај најмлађи Андреј.

– Недостаје нам најпре слобода, али и оних обичних ствари које чине живот. Можда је најтеже младима, који се једном недељно организују и ту у новом Дому културе организују игранке – каже Дејан.

Одмах после рата, када је хиљаде избеглица из Метохије одлазило пут Србије, у Суво Грло су стигле породице Славка Петковића, Радивоја Раденковића и Миленка Шапића.

Најмлађи брачни пар Петковић има двоје деце а живи и с мајком и сестром. Њима је Министарство за Косово и Метохију изградило нову кућу. Породица Радивоја Раденковића живи у старој и дотрајалој кући а Шапићи су ту дошли из засеока Шапићи који се налази у општини Исток.

Кажу да су их Томашевићи и породица Краговић добро примили, али да чезну за својом кућом и својим местом.

Старина Томислав Томашевић, који је напунио 88 година, а живи са снајом, сином и двоје унучади. Ту од памтивека, наслоњен на мотку и погледа упртог тамо у још снегом покривене Проклетије, са сетом у гласу прича:

– Овде је, у Метохији и на Косову, било великих сеоба. Али, зулум какав Срби доживеше овог последњег рата народ не памти. У Метохији је остао тек понеки Србин, а они који су отишли тешко да ће да се врате. Ми смо овде опстали јер нисмо хтели да напустимо ову нашу родну, плодну метохијску земљу – казује Томислав Томашевић.

Током дана у селу се „нормално“ живи. Људи излазе на њиве, сеју баште, не маре много што су у албанском окружењу. Имају амбуланту, одлазе до Зубиног Потока или до Косовске Митровице само када је најнеопходније. У малој импровизованој продавници снабдевају се основним потрепштинама:

– Помаже нам Србија. Најсиромашнијима даје огрев, али овде још није отворено ништа како би се млади упослили. Неопходно је да Београд уложи у неки мини погон где би млади добили запослење, што би значило сигуран опстанак не само овде већ и у целој Метохији. Ја имам петоро деце, имам и фарму крава, свиња, а све то прехрањујем с њива које сам обрађујем. Али у срцу ми је тегоба јер желим да се Срби врате да опет као некад у Истоку сретнем своје другаре, своју родбину, да тамо у Пећи поново видим оне моје Србе с којима сам некада растао – прича Синиша Томашевић, не заборављајући да каже да Србе у Сувом Грлу помажу братство из Високих Дечана, монахиње из Пећке патријаршије, Гориоча и Девича.

Ово село, које се налази на чак шест црквишта, нема своју цркву, кажу нема пара, али зато Томашевићи и породица Краговић сваког 8. маја, на Марковдан, прослављају сеоску славу.

Фиксне телефоне још од рата немају, а мобилни оператери – 063 и 064 мреже – више су недоступни него што сигнала има. Председник Општине Србица Дејан Томашевић каже да је слао допис „Телекому“ да „учини бар нешто како би људи из ове енклаве, из логора без жица, несметано бар телефоном комуницирали“. Недавно су и пописивачи из Приштине долазили овде. Нико од Срба није хтео да се упише у косовске књиге. Одупиру се свему оном што долази из Приштине, али су зато појединци приморани да набављају приштинске путне исправе, али и регистарске таблице како би несметано стигли до Косовске Митровице која је на 50. километру одавде.

Очекује се помоћ Београда јер ће, уколико за који дан не стигне новац како би се изградио пут до сеоског гробља, Срби у Сувом Грлу „морати своје да сахрањују у њивама и атарима“. Јер, Албанац из села Бање не да да се пролази кроз његову њиву, па су Срби приморани да своје мртве сахрањују идући путем три километра далеко, јер „некадашњи пут до гробља није уцртан у катастар Приштине“.

Биљана Радомировић