Моја мама има депресију

Од нашег сталног дописника
Љубљана, 20. марта – Не слутећи невоље, мајка осмогодишњака, ученика трећег разреда једне од љубљанских основних школа, прелистава са сином штиво које је донео из школе – дечју ревију "Цицибан" (за децу од 6 до 8 година), која у недостатку других дечјих новина у Словенији представља једину разбибригу те врсте за малишане. Штавише, реч је о "обавезној разбибризи", јер је издавач "Младинска књига" лобирао учитељице школа широм државе да наведену ревију наметну родитељима као "пригодно па према томе и обавезно наставно градиво", уз "скромну" претплату од четрдесетак евра, за једну школску годину.

Ту су песмице и вежбице за прве кораке у читању, већином жалосне риме у којима месар одсече неком живом бићу главу или одабране приповетке у којима очи боде наравоученије да "на свету нема правде" а "сила бога не моли"… На 51. страни те скромне збирке (тазе песништва и стваралаштва савремених домаћих аутора), која светлост дана угледа једном месечно, појављује се новост. Стрип! Наслов: "Упознај ме". И још: "Моја мама има депресију".

Прва сличица: После школе, мала Лара весело поздрави маму: – Мама, код куће сам!

Мама из кревета, окренута леђима, одбруси: – Пусти ме на миру, уморна сам.

Лара одскакута у кухињу, па упита: – Татице, шта је мами? Глава породице, опасана кецељом, кува ручак и одговара: – Пусти је, лоше се осећа.

– Али зашто мама неће да прича са мном? – упорна је Лара.

– Биће боље – скрушено ће тата, и замишљен седи на ивици Лариног кревета.

На том месту следи објашњење: "Ларина мама је веома, веома тужна. Ништа не може да ради. Не иде јој се на посао, не уме да се обрадује, не прича јој се… има проблеме с душевним здрављем".

И следе још три сличице. Увече, дијалог између родитеља: – Како се осећаш? – пита тата.

– Не живи ми се више! – вришти мама разрогачених очију.

– Душка, мораш лекару – поспано ће тата. Али не спава дуго, јер је следећа сцена "усред ноћи".

Мама избезумљена, кука: – Страх ме је! Не могу више да издржим!

– Потражићемо помоћ – одврати отац породице, скине пиџаму и саопшти Лари (ујутро) да води маму лекару, уз напомену: "Знаш, Ларо, ти и ја ту нисмо ништа криви што је мама оволико жалосна"…

Напад депресије

Овај кратки курс "депре" за млађане почетнике из прве тријаде основног образовања допуњен је фуснотом у којој пише да је "депресија такав поремећај расположења који се манифестује кроз болесну претерану тугу и недостатак енергије. Депресивна особа не показује интересовање за активности које су је до тада радовале, а пати и од несанице и поремећаја апетита. Понекад почиње још у доба пубертета и воли да се понавља – више о томе у прилогу "Ревија за родитеље".

И стварно, уз сваки "Цицибан" приложен је "билтен" у боји намењен родитељима, у коме уредништво дечје ревијалне литературе "маторцима" нуди популистичка, народска објашњења за садржај који су наменили деци, како би се лакше снашли у материји која их је ударила као гром из ведра неба. Тему је, јашта, тешко објаснити и тинејџерима, а камоли "цицибанима" како овде називају децу млађу од 10 година, па издавач овај друштвени врући кромпир мирне душе пребацује на плећа збуњених родитеља уз приложено "упутство" које је као "тезгу" одрадио социјални радник, уместо много позванијих психолога или педагога. Разлог?

Социјални радник је и иначе ангажован у друштву које волонтерски помаже особама са душевним тегобама, међу којима је депресија најчешћа у савременом, брзом, бескомпромисном капиталистичком окружењу, па школски систем допушта да он "обради" тему која постаје актуелна чим деца искораче из обданишта.

Према подацима Европске комисије, чак 27 одсто Европљана током живота оболи од неког облика душевне болести, а депресија је у развијеном свету ту најчешћи узрок. Уместо да, пропорционално порасту овог проблема, расте и интересовање стручњака, односно заједнице да узроке открије и покуша да ублажи, да о болести отворено проговори у циљу њеног сузбијања, пошто је утврђено да је узрок социјални а не у психи појединца, дешава се обрнут процес. Словеначки стручњаци тврде да је Словенија пример како се та тема избегава и табуизира. Потенцијални пацијенти као и, последично, депресијом "нападнуте" породице, о својој муци тешко проговарају и траже лек, јер се боје стигме, презира околине која у оболелом појединцу види опасност а не жртву отуђеног друштва.

Јасно је да је разговор о сваком облику душевне болести, а посебно о депресији, обојен дозом срамоте, осећајем немоћи и страхом од непознатог коју оболели и његови ближњи тешко савладавају. То је мотив да се у Словенији по питању откривања и лечења "депре" која коси родитеље, а нарочито популацију жена и мајки које су под огромним притиском каријере и очувања породице – укључе и дечје сликовнице, до сада поштеђене тешких, трауматичних тема.

"Деца ионако више нису имуна на тегобе које су раније погађале искључиво одрасле", открива Богдан Добник, аутор прилога о "депри за пионире", између осталог и зато што су "под тешким притиском школе која у складу са новим друштвеним поретком затире солидарност, а стимулише анималну компетитивност још од вртића па надаље, кроз цео систем". Тако у општој популацији чак 10 одсто словеначке деце данас има психосоцијалне поремећаје због којих су подвргнута "специјалном третману стручњака".

Могуће излечење

Истраживања откривају да се једна трећина деце родитеља који имају менталне проблеме такође разболи, пре или касније. Код друге трећине деце утврђене су "умерене психичке тешкоће", које су пролазног типа и које прођу уз "одговарајућу стручну помоћ". Та деца су на мети оних који се брину за душевно здравље народа, јер спадају у "ризичну групу" која би морала да добије посебну подршку у ужем (породица) и ширем (вртић, школа…) социјалном окружењу.

Како би друштво постигло климу за хватање у коштац са овом врстом феномена, пошло се у превентивну акцију која би требало да "смањи утицај негативних фактора који утичу на развој душевних поремећаја". Тако је Словенија прионула на осмишљавање програма који "морају да неутралишу утицај негативних фактора и да подстичу успостављање механизама заштите, како код јединке, тако и у друштву, у целини".

"Да бисмо деци помогли у критичном стању у коме може да се нађе њихова психа", упозорава Добник, "родитељи морају да им на одговарајући начин објасне шта се у породици дешава". Ту родитеље допуњавају учитељи, васпитачи, психолози, педопсихијатри и социјални радници. Све да би млађарија схватила да су депресија, али и остале душевне патње плод модерних времена и да је "депру", исто као телесне болести – могуће лечити Антидепресивима.