Сипамо воду у шупаљ лонац

Србији је данас више него икад потребна истина, сматра Мирко Тодоровић, власник Конфекције „Тодор” – Врњачка Бања. Можда због тога, наш саговорник разговор за „Политику” почиње „без длаке на језику”.

Оптужује државу да је лош домаћин, власт да је потрошила огромну енергију народа, умртвила економију, да се отуђила од привреде и грађана. Локалним чиновницима спочитава да се додворавају партијским централама, синдикалцима да брину о свему, осим о радницима, а министрима да политичке поене скупљају на несрећи људи. Ипак, прошло је више од месец дана како је заједно са још два привредника Николом Павичићем из „Таркета” – Бачка Паланка и Драгољубом Вукадиновићем из „Металца” – Горњи Милановац именован за саветника потпредседника Владе Верице Калановић, а да резултатима не може да се похвали.

– Ми смо обични светници. Не можемо много да учинимо, нити да ствари променимо преко ноћи. То не могу ни озбиљнији политички функционери. Када су нам предлагали да будемо неки већи чиновници у извршној власти рекао сам да нам треба шест месеци само да видимо где су тоалети, где улазимо, а где излазимо из зграде. Рок од месец дана је веома кратак, али ако ништа друго интензивирали смо разговоре са привредницима и евидентирали највеће бољке српске привреде.

Како то да је у политици месец дана кратко, а у бизнису један дан често може да преокрене ствари?

Зато што ово није мој приватни бизнис у коме ја доносим одлуке и одмах их спроводим. Овде сам саветник који констатује да би нека ствар морала да профункционише. Очито треба доста времена да наши предлози, преко владе и скупштине, добију законски оквир. Већина привредника би се на овом месту понашала исто као и нас тројица. Односно, као да су ушли у неко предузеће, па гледају шта може брзо да се учини да фирма што пре стане на ноге. Ако наставимо по старом, то је исто као да сипамо воду у шупаљ лонац. Пред нама су два избора: да запушимо рупе или да заменимо лонац.

Да ли су мере које предлажете крпљење рупа или замена тог лонца о коме говорите?

Нажалост, то је само крпљење рупа. Мислим да ће нова влада морати да замени бушни лонац, тако што ће извршити комплетно реструктурисање политичког и привредног система.

Шта то значи?

Србија је још у кризи, не због светске рецесије, него што начин на који се управља државом не ваља. Више него икада власт се отуђила од привреде и грађана. Више се баве унутрашњим страначким питањима, него суштинским економским проблемима.

Као неко ко треба проблеме привреде да испоручи на сто Верици Калановић, мислите ли да она има слуха и времена за вас тројицу?

Апсолутно, немамо ми са њом никаквих проблема. Али требало би питати њу којом брзином она у влади може да спроводи наше предлоге. Наше ингеренције се у консултацијама завршавају.

Јесте ли са гомилом проблема Калановићки испоручили и конкретна решења, јер Лу Брефор, шеф Светске банке, саветује привредницима да не излазе јавно само са проблемима, већ и са решењима?

Нисам знао да је шеф Светске банке то рекао али том девизом се водим у својој компанији када ми радник дође са проблемом. Дружио сам се са покојним премијером Зораном Ђинђићем и знам како је он управљао владом. Ово није ни налик оном времену. Он је био менаџер у влади, практиковао је брзе, конкретне консултације, давао инструкције и већ сутрадан тражио резултате од својих сарадника. Извршна власт је наступала као тим. И овој и претходној влади фали тимски дух и менаџер који ће да их води. Премијер мора да буде чврста и јака личност која зна шта хоће и која се бескрупулозно разрачунава са проблемима. Сећате се да је Ђинђић говорио да ако морамо да прогутамо жабу да је прогутамо данас, а не сутра. А ако треба да прогутамо две, да прво гутамо већу.

Очигледно је да сада треба да прогутамо пуно тих жаба. Која је највећа? Од које прво да почнемо?

Прву жабу треба да прогута држава. Да својим примером покаже да се уозбиљила. И то тако што ће почети редовно да измирује обавезе према повериоцима, јер је држава коловођа у дужничком колу. То је један од битних узрока кризе у Србији. Стидим се кад државни функционери кажу да нам је ММФ наредио да треба да смањимо администрацију. Сваки паметан човек кад уђе у фирму види продуктивне и непродуктивне раднике. Нема те привреде данас која може да издржава оволики јавни сектор. Држави није потребна социјална политика на улици, него из буџета. То значи да мора хитно да заустави рад на црно, јер озбиљна држава не сме себи да дозволи да се 40 одсто бруто домаћег производа ствара у сивој економији.

Рекли сте да шверцере треба наградити, а не јурити по улицама?

Јесте, јер једино подстицајима неколико стотина хиљада људи који раде на црно може да легализује своја радна места. Зато смо предложили да се послодавци стимулишу да упошљавају људе, нарочито оне који раде на црно. Ми признајемо да је држава немоћна да их јури по улицама, и предлажемо да се проблем реши стимулацијом таквих привредника.

Да ли ће се то односити на све послодавце?

Односиће се само на новопримљене раднике и у одређеном временском периоду, након истека тог рока, предлажемо оштре и ригорозне казне за послодавце који не пријављују раднике.

Хоће ли ће се послодавци стимулисати смањењем пореза на зараде?

Апсолутно. Држава тај новац ионако нема, па ништа не губи. Боље да неко уплати било шта у касу него ништа. Али то не можемо да радимо уколико држава повећава свој бирократски апарат. Инвестирам 30 година и теже ми је да скупим све потребне папире, него новац за улагање. Никада нисмо имали више бирократије, а више бирократских проблема. Зато се и залажем за децентрализацију. Тада се председници општина не би трудили да се што више додворе партијској централи како би им се мало новца вратило у локалну касу. И не би им било свеједно да ли планирам да не запослим никог или да запослим тридесетак радника. Кад би власт била децентрализована, онда би се локални чиновници према мени понашали као ја према пословном партнеру – па устајем, играм пипиревку, или клечим – само да продам робу. Имам утисак да држава у други план ставља оне који јој највише пуне буџет.

Зашто сте онда одбили да будете део те државе и да нешто директно промените, кад вам је Млађан Динкић нудио да будете потпредседник владе?

Он је, пре свега, то предложио Павичићу и Вукадиновићу. Сматрали смо да није пожељно да то будем ја, јер сам у Уједињеним регионима. Мислим да један привредник у власти не може ништа да промени. Залажем се за то да у будућој влади 30 одсто министара буду привредници.

Препоручујете ли се то неком новом кабинету?

Не крчим пут себи, већ неким способнијим, успешнијим привредницима. Презивали се они Тодоровић, Вукадиновић, Павичић – није битно. Знате ли колико младих и успешних привредника у Србији има. Ти момци и девојке тридесетих година су растерећени, истински европски оријентисани. Треба да их чујемо и промовишемо. Ми старији смо били све: комунисти, социјалисти, демократе, радикали. Како је ветар дувао ми смо се прилагођавали и мењали мишљења.

Ако кажете да привреда више не може да издржава гломазни јавни сектор, чини ли вам се да први потези реконструисаног кабинета помажу или одмажу привредницима?

Озбиљну реконструкцију нисмо ни имали. То је политички маркетинг. Можда критикама правим искорак као саветник потпредседнику владе, али сматрам да је важно рећи истину. Не знам да ли су ме сада искључили из странке, али као члан ДС-а највише сам критиковао партију у којој сам. То је исто као кад критикујем сина или ћерку. ДС је имао историјску шансу да нешто промени, јер је после промене огромна енергија људи била мобилисана. Убиством премијера Ђинђића та енергија се још више акумулирала. Након тога смо се трудили да разводнимо ствари. Србија је данас умртвљена, без идеје и акције.

Аница Николић