ЕУ не трпи селективну правду

Ми, највећи број ствари у животу, па и у послу, схватамо лично. „Ушанчени” смо у колектив, волимо друге и да се дружимо. Произвољно тумачимо норме, нисмо склони дисциплини, схватамо је као нешто што нам се намеће.

У већини европских земаља, пак, оно што је прописано схвата се као нешто што се мора, па норме важе за све. Кад је реч о праву, за себе траже исто што и за друге. Желе личну слободу и труде се да не буду угрожени од других.

Овде су људи усмерени једни на друге и мисле да не мора баш све да се (на)плати. Међу чланицама европске породице земаља, живот се схвата као низ проблема које треба решавати, уз девизу „време је новац”.

Разлика у систему вредности грађана Србије и грађана Европе је очигледна. У процесима европских интеграција, да би дошло до коренитих промена у сфери односа према политичким, правним и економским институцијама, потребна је, како каже Владан Станковић, истраживач Института за политичке студије, темељна промена вредносног система у Србији.

„Промене су могуће, али је потребно време за њих. Неке ствари ће моћи да се мењају брже, а неке ће чак захтевати прилагођавање европских вредности нашим колективним представама. То ће бити део „нашег пута у Европу”. Он укључује и ту нашу, рецимо, непосредност, спонтаност. Па ипак у нашим обичајима, представама и навикама ни изблиза није баш све ружичасто. Негативне стране ових појава створиле су нпр. феномене попут „буразерске економије” и са њом израз који је ушао у светску терминологију.

У којим смо вредностима највише удаљени од Европе? „Разлика се највише исказује у поимању рада, потрошње, односа према богатству. Овде се, рецимо, ради само онолико колико је то потребно, што је последица културноисторијског наслеђа, вишевековног утицаја, не само ислама”.То се најбоље види и по томе што многи предузетници који би можда могли још више да развијају свој бизнис не показују превелико интересовање за увећање сопственог капитала, јер стичу „да би имали: доминирали и трошили”. То је потпуно несхватљиво у протестантском делу ЕУ, где се рад схвата као нека врста изазова, зарад акумулирања богатства, и уживања у стицању још већег богатства.

Друга стране ове приче је потрошња. На југу ЕУ, постоји потреба да се стечена средства троше, да би се човек показивао и живео у комфору. На северу је другачије: богатство се акумулира кроз штедњу и инвестирање.

Састављајући упоредну таблицу преовладавајућих вредности у Србији и у ЕУ, наш саговорник,који је недавно у часопису „Изазови европских интеграција” објавио чланак о промени система вредности у процесима европских интеграција, најмање је изненађен налазом да је европски вредносни оријентир једнака примена закона за све, а да је домаћи оријентир „селективна правда, која овде значи да за јаче и богатије не важе закони”.

Истраживања јавног мњења рађена за Канцеларију за европске интеграције, пре мање од годину дана показала су да се око 40 одсто грађана Србије сматра Европљанима, док је са „да и не” одговорило нешто мање од 30 одсто испитаника. С друге стране, само 37 одсто је спремно да мења своје радне навике по угледу на Европу.

Станковић наглашава да се навике веома тешко мењају. За промену ће, како каже, бити потребно време, пет-десет, па и више година, али и институционална подршка државе, у сваком смислу, од образовног система, преко едукације људи на послу, до промене вредности у којима морају учествовати и медији.

„Европеизација, заправо, значи враћање Србије у нормалне форме живљења и прихватање општеважећег система вредности који се нажалост код нас не упражњава или је потпуно маргинализован. Та нормализација би подразумевала јачање средњег слоја, богатији образовни систем, едукативније садржаје у медијима, изградњу популарне културе која у Србији не постоји јер је избрисана турбо-фолк и „ружичастом културом”, каже он и додаје да све док постоји „чаршијска култура доколице” није могућа европеизација вредности. Промена радних навика напросто није могућа све док постоји култура која подилази најнижим нагонима и производи илузију живота: да је могуће живети без рада, обогатити се у кратком времену, зарадити новац на некој наградној игри...”

Шта ће се десити уколико до промене вредности уопште не дође, а дође, рецимо, до политичке интеграције у ЕУ? „ Ако не прихватимо европске вредности нећемо бити део Европе, већ њена свеопшта провинција.Онда бисмо имали ситуацију каква постоји у Бугарској. Та земља је формално члан ЕУ, али ни по једном стандарду не припада породици европских народа”.

Биљана Чпајак