Плати на мосту

На тешко питање о разлозима касног одласка код лекара, постоји више одговора, али сви се могу свести на утицај нивоа културе у којој живи потенцијални пацијент, на психологију болесних људи и на механизме спровођења прокламоване организације здравствене заштите. У сваком случају, здраворазумски разлог посете лекару јесте болест, док свест о потреби повремених превентивних лекарских прегледа и консултација постоји углавном у урбаним срединама у којима се иодвијају просветитељске здравствене кампање пропагирајући скрининг за одређене старосне групе. Израз скрининг одомаћен је свуда у свету, и подразумева поступак „просејавања” како би се препознало болесно и издвојило од здравог. У суштини, скрининг је предвиђен за здраве особе без симптома болести, али у животном добу типичном за појаву неког познатог здравственог проблема.

Сваки човек у дубини своје душе осећа потребу да му неко прорекне шта га у животу очекује – нарочито са здрављем. Тако је одвајкада, осим што су се у просвећеном друштву измениле алатке за читање судбине. Раније се по сопствену будућност одлазило код врачара или егзотичних Циганки које су је читале на разне начине. Они који живе у складу с владајућом здравственом културом, читање своје судбине препуштају лекару, а кад се скрининг заврши, онда се разговара о ономе шта долази после.

Култура није само реч која нам буди сећање на мир и тишину у музеју, нити је оличење елитизма, већ нешто што, поред осталог, даје смернице за очување индивидуалног и националног здравља.

Некада је посета лекару била строго приватна трансакција чији су услови били познати само доктору, пацијенту и можда њиховим породицама. Све се променило набоље откад је 1883. установљено здравствено и социјално осигурање као државна брига. Али између лекара и пацијента уплела се бирократија, ствари су у неорганизованим срединама постале прилично компликоване па су за добро и правовремено сналажење болесном човеку потребна предзнања. Уколико се не рачунају озбиљне повреде и преломи костију, и најобразованији људи некада тешко налазе путеве којима се лако и без понижавајућег чекања долази до правог места и правог лекара. О одласку на скрининг, и то у пуном здрављу, ретко ко се одлучује без систематског притиска државе и њених превентиваца. Кад испољавамо разумевање за урбане и образоване људе који се ни пушком не могу натерати на колоноскопију, имамо ли разлога за прекоревање неког измученог несрећника који је због карцинома дебелог црева и с душом у носу сишао с неке планинчине да би га онда доктор укорио због „закашњења”.

Скрининг је срећом постепено постао нека врста грађанског покрета. Промовише се преко медија, а медицинске еминенције обраћају се јавности и с одигнутим кажипрстом упозоравају публикум о предностима вакцинација, мамографије, колоноскопије, одређивања специфичног антигена за простату (ПСА) итд.

Сва та просветитељска деловања део су културе која тешко налази пут до забити Галибабинца, Копајкошаре, Бабушнице и да не помињем друга места „на крај света”. Кад људи из власти говоре о овдашњој медицини као једној од бољих у Европи (чуј бољих, ваљда најбољих) онда заборављају да трећина сеоског становништва живи у местима где лекара нема на десетине километара наоколо, а да у Европи на једну лекарску ординацију долази 2.500 становника. Од 21.000 лекара колико их имамо, већина је у градовима, варошима и богатијим селима, а добар део на бироу за незапослене.

У великом сиромаштву има мало културе, мало пара и много борбе за голи живот. О превенцији се мисли кад је већ касно.

Право питање које се намеће јесте: да ли желимо да живимо здрави и да не будемо терет својој породици и друштву? То питање изнуђује одговор који гласи: паметно је отићи лекару и пре болести, јер он зна и да спречи и да лечи. Овај диктум много је важнији за сиромашна него за богата друштва, али у реалном животу (осврнимо се на домаћа искуства) ствар је обрнута. Сиромашна друштва су расипничка, јер не плативши на мосту плаћају двоструко више на ћуприји.

*Професор универзитета, неурохирург