Само спорт у пасошу

Увођењем најбољих српских тенисера у ред званичних спортских амбасадора, држава је доделом дипломатских пасоша показала степен вредновања њихових достигнућа и начина на који представљају земљу у свету. Иако се овакав чин увек може посматрати и кроз призму дневне политике , јасно је да је на примеру Ђоковића и дружине та доза немерљиво мања у односу на период пре пето октобарских промена, када се режим није либио да и спортисте убаци у машинерију за прикупљање поена. Међутим, отворила је питање критеријума, о којима се мора водити посебна пажња, како не би били занемарени спортисти који су такође заслужили овакво признање. Ватерполисти, светски прваци, на пример.

У периоду од 1998. до 2004. године службене и дипломатске пасоше имало је више од десет хиљада људи, али је касније тај број драстично смањен. Међу њима су биле и десетине спортиста, али незнатан број је користио и једину практичну погодност коју доноси овај лични документ – бржи прелазак границе. Поједини пасоши су имали кратак рок трајања, чак и на шест месеци колико и визе, а затим су заслужни спортисти падали у заборав, као и многе важније ствари.

Кошаркаши су 1998. године били најбројнији на листи добитника дипломатских пасоша. Држава им се одужила за све успехе од укидања санкција, за два европска и два светска злата и олимпијско сребро. Пасоши су уручени најтрофејнијима, члановима „Групе 7”, оснивачима Фондације која је прикупљала средства за помоћ деци у земљама бивше Југославије, Владе Дивцу, Жарку Паспаљу, Зорану Савићу, Александру Ђорђевићу, Предрагу Даниловићу, Дејану Бодироги и Жељку Ребрачи, као и трофејним тренерима Душану Ивковићу и Жељку Обрадовићу, на свечаности у нашој амбасади у Атини.

Душан Ивковић је можда једини који није користио дипломатски пасош.

– Кошаркаши су тада заслужили признање, међутим, није ми се допао начин на који је све то урађено и тренутак. Сазнање да такву путну исправу има бар пет хиљада људи који је нису заслужили и да их је Милошевић делио и капом и шаком, утицало је да ни једном не посегнем за њом. Сматрам да сам обичан човек, а не дипломата и зато сам уредно чекао у реду за прелаз границе. Колико је све то било одрађено на брзину говори и податак да су у мом пасошу два различита потписа. Колико знам, ни Жељко Обрадовић никад није користио дипломатски пасош – рекао је Ивковић.

Жарко Паспаљ открива да идеја да им се  доделе дипломатски пасоши потекла од Милутина Мркоњића и тада високог функционера СПС-а, некадашњег кошаркаша Радничког.

– За све ове године можда сам пет пута искористио дипломатски прелаз и то у случају крајње нужде. Људи мисле да дипломатски пасош нуди ко зна какве погодности, ослобађање царине, увоз аутомобила и ко зна које робе, а у ствари ради се о строго ограниченим привилегијама преласка границе. Ко је био упоран обнављао је визе и трајање пасоша, а многи су одустали – објаснио је Паспаљ.

За време ембарга и до увођења „шенгена”, дипломатски пасоши су били драгоцен документ, укидањем виза, мали број спортиста их користи.

– Кад смо путовали преко Мађарске колоне на граници су биле и по неколико километара. У пар наврата сам дао мигавац и искористио дипломатски прелаз. Кад је пасош истекао нисам га обнављао, али то је најмање важно. Свака част држави што препознаје у спортистима праве амбасадоре – истакао је Ђорђевић.

Дипломатске пасоше добили су касније и стрелац Јанса Шекарић, атлетичар Драгутин Топић, чланови прве поставе одбојкашке репрезентације која је на Играма у Сиднеју 2000. освојила златну медаљу, Никола и Вања Грбић, Иван Миљковић, Андрија Герић, Маса Мијић, Ђула Мештер и Горан Вујевић, као и селектор Зоран Гајић. Један од најбољих одбојкаша свих времена Вања Грбић нема баш лепо искуство.

– Пасош је трајао колико и виза, шест месеци и ником није пало на памет да нам продужи. Дошло је до смене власти, али ни нови нас се нису сетили. Можда и нисмо довољно допринели угледу земље – помало заједљиво запитао Грбић.

Порука наших најбољих спортиста је јасна. Цене гест државе, али траже јасне критеријуме за доделу признања и пажњу у континуитету, независно од политичке свакодневице. Бар, колико је могуће...

М. Стојаковић