Samo sport u pasošu

Uvođenjem najboljih srpskih tenisera u red zvaničnih sportskih ambasadora, država je dodelom diplomatskih pasoša pokazala stepen vrednovanja njihovih dostignuća i načina na koji predstavljaju zemlju u svetu. Iako se ovakav čin uvek može posmatrati i kroz prizmu dnevne politike , jasno je da je na primeru Đokovića i družine ta doza nemerljivo manja u odnosu na period pre peto oktobarskih promena, kada se režim nije libio da i sportiste ubaci u mašineriju za prikupljanje poena. Međutim, otvorila je pitanje kriterijuma, o kojima se mora voditi posebna pažnja, kako ne bi bili zanemareni sportisti koji su takođe zaslužili ovakvo priznanje. Vaterpolisti, svetski prvaci, na primer.

U periodu od 1998. do 2004. godine službene i diplomatske pasoše imalo je više od deset hiljada ljudi, ali je kasnije taj broj drastično smanjen. Među njima su bile i desetine sportista, ali neznatan broj je koristio i jedinu praktičnu pogodnost koju donosi ovaj lični dokument – brži prelazak granice. Pojedini pasoši su imali kratak rok trajanja, čak i na šest meseci koliko i vize, a zatim su zaslužni sportisti padali u zaborav, kao i mnoge važnije stvari.

Košarkaši su 1998. godine bili najbrojniji na listi dobitnika diplomatskih pasoša. Država im se odužila za sve uspehe od ukidanja sankcija, za dva evropska i dva svetska zlata i olimpijsko srebro. Pasoši su uručeni najtrofejnijima, članovima „Grupe 7”, osnivačima Fondacije koja je prikupljala sredstva za pomoć deci u zemljama bivše Jugoslavije, Vlade Divcu, Žarku Paspalju, Zoranu Saviću, Aleksandru Đorđeviću, Predragu Daniloviću, Dejanu Bodirogi i Željku Rebrači, kao i trofejnim trenerima Dušanu Ivkoviću i Željku Obradoviću, na svečanosti u našoj ambasadi u Atini.

Dušan Ivković je možda jedini koji nije koristio diplomatski pasoš.

– Košarkaši su tada zaslužili priznanje, međutim, nije mi se dopao način na koji je sve to urađeno i trenutak. Saznanje da takvu putnu ispravu ima bar pet hiljada ljudi koji je nisu zaslužili i da ih je Milošević delio i kapom i šakom, uticalo je da ni jednom ne posegnem za njom. Smatram da sam običan čovek, a ne diplomata i zato sam uredno čekao u redu za prelaz granice. Koliko je sve to bilo odrađeno na brzinu govori i podatak da su u mom pasošu dva različita potpisa. Koliko znam, ni Željko Obradović nikad nije koristio diplomatski pasoš – rekao je Ivković.

Žarko Paspalj otkriva da ideja da im se  dodele diplomatski pasoši potekla od Milutina Mrkonjića i tada visokog funkcionera SPS-a, nekadašnjeg košarkaša Radničkog.

– Za sve ove godine možda sam pet puta iskoristio diplomatski prelaz i to u slučaju krajnje nužde. Ljudi misle da diplomatski pasoš nudi ko zna kakve pogodnosti, oslobađanje carine, uvoz automobila i ko zna koje robe, a u stvari radi se o strogo ograničenim privilegijama prelaska granice. Ko je bio uporan obnavljao je vize i trajanje pasoša, a mnogi su odustali – objasnio je Paspalj.

Za vreme embarga i do uvođenja „šengena”, diplomatski pasoši su bili dragocen dokument, ukidanjem viza, mali broj sportista ih koristi.

– Kad smo putovali preko Mađarske kolone na granici su bile i po nekoliko kilometara. U par navrata sam dao migavac i iskoristio diplomatski prelaz. Kad je pasoš istekao nisam ga obnavljao, ali to je najmanje važno. Svaka čast državi što prepoznaje u sportistima prave ambasadore – istakao je Đorđević.

Diplomatske pasoše dobili su kasnije i strelac Jansa Šekarić, atletičar Dragutin Topić, članovi prve postave odbojkaške reprezentacije koja je na Igrama u Sidneju 2000. osvojila zlatnu medalju, Nikola i Vanja Grbić, Ivan Miljković, Andrija Gerić, Masa Mijić, Đula Mešter i Goran Vujević, kao i selektor Zoran Gajić. Jedan od najboljih odbojkaša svih vremena Vanja Grbić nema baš lepo iskustvo.

– Pasoš je trajao koliko i viza, šest meseci i nikom nije palo na pamet da nam produži. Došlo je do smene vlasti, ali ni novi nas se nisu setili. Možda i nismo dovoljno doprineli ugledu zemlje – pomalo zajedljivo zapitao Grbić.

Poruka naših najboljih sportista je jasna. Cene gest države, ali traže jasne kriterijume za dodelu priznanja i pažnju u kontinuitetu, nezavisno od političke svakodnevice. Bar, koliko je moguće...

M. Stojaković