Похвала суверености

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Осим тврдих присталица Садама Хусеина, мало ће ко наредних месеци и година оспоравати његову кривицу за многе политичке и друге злочине почињене за његове владавине у Ираку. Готово нико неће рећи да је јуче у Багдаду осуђен невин човек, али ће доста оних који га никада нису подржавали критиковати казну на смрт вешањем која му је изречена, а утицајне и угледне западне организације за људска права жестоко ће критиковати "мањкавости" судског процеса на коме је осуђен. У те мањкавости свакако спадају следеће чињенице:

Први председник судског већа, Мохамед Амин Ризгар, после неколико месеци процеса, поднео је оставку под притиском (америчке и ирачке власти претходно су критиковале његову "попустљивост" према Садаму), да би после њега била замењена још двојица судија;

Три адвоката одбране су убијена, а четврти је побегао у иностранство, док је Садамов амерички адвокат Ремзи Кларк (бивши државни тужилац САД), већ на почетку избачен из суднице због "вређања ирачког народа";

Председник Ирака Џалал Талабани дао је још пре почетка суђења изјаву на ТВ да је Садам "двадесет пута заслужио да буде смакнут", док је садашњи ирачки премијер Нури ал Малики дан уочи пресуде изјавио да се "нада" да ће Садам бити осуђен на смрт.

Друге мањкавости (кршења права одбране, ускраћивање докумената и информација одбрани, кашњење са роковима у предаји докумената) већ су критиковане у извештајима угледних и утицајних западних организација за људска права, као што су "Амнести интернешенел" и "Хјуман рајтс воч". Под лупу критике доспела је и велика америчка улога у организовању, финансирању и усмеравању оног што амерички и британски званични извори воле да зову "домаћим суђењем" за Садама Хусеина. Наиме, док су невладине организације и борци за људска права упозоравали да Садам у окупираном Ираку не може добити правично суђење, и да би са становишта правде било боље да се Садаму суди у Хагу, Вашингтон је инсистирао да Садаму суде Ирачани, односно да правда за Садама буде ирачка правда.

На овакву одлуку су свакако утицала и лоша искуства са суђењем Слободану Милошевићу у Хагу, односно страх Вашингтона да би Садам користио судницу у Хагу на исти начин на који је то чинио Милошевић, оптужујући свакодневно оне који су га извели пред суд и користећи се судницом као политичком позорницом. Постојао је вероватно оправдан страх да би Хусеинове политичке придике америчким окупаторима у Ираку подстрекавале оружану побуну у овој земљи, која је већ коштала неколико хиљада америчких живота. Међутим, у ирачком суду Американци су водили главну реч, ако ништа друго а оно зато што су још пре почетка процеса утрошили најмање 138 милиона долара на реновирање суднице и на тим од око 50 америчких, британских и аустралијских адвоката, истраживача, форензичара и архивара који, по оцени "Њујорк тајмса", представљају "стварну моћ иза трибунала".

Зато ће наредних дана вероватно бити и оспоравања, ако не Садамове кривице, а оно правичности његовог суђења и, још више, самосталности суда који га је осудио. Тим пре што су јучерашње прве реакције из Лондона могле деловати неумесно и тријумфалистички. Велика Британија не подржава смртну казну, па је већ због тога било необично одушевљено поздрављање казне вешањем од стране британских министара унутрашњих и спољних послова. Министар унутрашњих послова Џон Рид је чак рекао да је одлука суда "суверена одлука коју је донела суверена нација" и да је то "крајњи израз суверенитета Ирака". Ово инсистирање на суверености земље чија је сувереност згажена када је нападнута и окупирана без сагласности Савета безбедности, концентрисаће пажњу америчких и британских противника рата у Ираку на то како је почела ратна авантура против које су се у међувремену окренуле јавности ових земаља.