Живот је напољу

У Симиној улици први пут је угледао Београд. Ту се Срђан Ваљаревић, један од најзначајнијих српских писаца средње генерације, учио основним постулатима живота. На том више мрачном него у светлости окупаном ћошку, подно Скадарлије, почео је да обликује своје мисли и осећања. Речју, схвата законитости непрестане игре и оштре борбе коју живот намеће.

Када су се, средином седамдесетих, са његових пет, шест година породично преселили на Коњарник, била је то више периферија него централна градска артерија. Писцу, чији је роман "Дневник друге зиме" сврстан међу десет најбољих у Југоисточној Европи, то није сметало. Брзо се привикао на Шамачку, одакле почиње Коњарник. Тада је у тој малој и сеновитој улици постојао само један солитер. У њему је до почетка деведесетих становао Ваљаревић.

Од тада је аутор, кога књижевна критика хвали као песника буковског немира, а читаоци с нестрпљењем очекују свако његово ново штиво, проглашавајући га иконом урбаног сензибилитета, хроничарем "времена које су изјели скакавци", непрестано одлазио и враћао се.

Најдуже, десетак година, задржао се на Црвеном крсту, у пречнику од двеста метара, али Коњарник му је ипак дражи. 

Писац коме се изнад свега верује у својим дневничким записима неуморно нас спроводи кроз бројне београдске улице. Директно, без икаквог замагљивања и пародне реторике, бележи најразличитије призоре са београдског асфалта. Од Калемегдана до Булевара, и натраг. На том путу не прескаче и Симину, његово природно полазиште.

Другачије игре играли

Међутим, њему није битна архитектура, географски положај, историјат те улице. Не потеже причу ни о Сими Нешићу, сину угледног београдског трговца и кнеза Павла Нешића, српском обавештајцу, терџуману за време Обреновића, по коме улица носи име. Он не спомиње ни зграду амбасаде Холандије, као ни најлепшу кућу која пропада у овој улици. Његову пажњу привлаче друге ствари.

– Живео сам у Симиној, у делу према Скадарлији. Улица као географски, урбанистички појам није ми значајна, колико микросвет у коме сам одрастао. Чували су ме људи из комшилука. Деда Жика и бака Беба. Било је ту нечега тако топлог, интимног. Данас тако нешто више не постоји. На том малом парчету земље, ћошку који лагано клизи ка најпознатијој београдској калдрми, осећао сам пажњу добрих људи. Шездесет девете године, реновирала се и Скадарска улица. Имао сам две године и био сам присутан када су је свечано отворили. Ниједна, па ни Симина улица, тада није била опасно место. Прва асоцијација јесте да смо доста времена проводили на улици. Родитељи, претпостављам, нису имали разлога да брину због тога. Другачије игре смо играли. Нису биле важне материјалне ствари, луксуз затвореног простора. Важно је било да си напољу. Сада то не примећујем. Не видим више то. Тога нема. Када прођем улицама, нема деце. Некада се чекало на ред за фудбалски терен, клацкалицу, љуљашку. Сада је све празно. Нема игралишта. Нема деце. Нестају улице. Мени и данас стан служи да у њему преспавам, а ако хоћеш живот мораш да изађеш напоље, на улицу – истиче Ваљаревић.

Он сматра да се људи најтеже мењају.

– Све се мења, а људи најтеже. Промениће се фасаде, окачиће се још реклама, али људи се мењају спорије од градова. То није ствар Београда. Не волим расправу о томе ко је рођени Београђанин, а ко није. Знам доста људи који то нису, а заслужују ту да живе – мишљења је писац.

Инјекције оптимизма

Он додаје да честа апострофирања београдског стила живота као посебног могу да се сврстају у домен фаме.

– Немамо много избора, па нешто морамо да истичемо. Не мислим да постоји аутентичан стил живота који се негује у Београду. Оно што чујем од странаца, који долазе у овај град, јесте да они имају утисак како смо постали исувише имуни на глупости које нам праве. У Београду постоје хиљаде острваца, људи се друже у својим круговима. Једино што нам је преостало јесте да међусобно, једни другима, убризгавамо инјекције енергије и позитивизма. Да се на тај начин чувамо политике која ништа добро не доноси – критичан је писац. Када говори о раду и достигнућима градске власти, задржава сличан тон.

– Ништа ми се не свиђа, ништа ми се никад није свиђало. То важи и данас. Тако сам мислио одувек. Жалосно је што све функционише на нивоу политике и власти. То више нема везе са нашим потребама, са грађанима који живе у овом граду. Нама никад и није било боље. Отежавају нам живот константно. Ако бисмо озбиљније причали о томе ко истински влада Београдом, то су све јако лоше приче. Немам разлога да се бавим тиме, али је јасно да је реч о грађевинској, привредној и осталим мафијама – каже он.

Када говори о Београду, мисли, пре свега, на његове људе, на оне са којима се дружи.

– Са материјалних позиција не можемо да се упоређујемо са осталим градовима. Све остало је исто. Живео бих исто и у Берлину и у Стокхолму. Волим Београд. Сви бисмо волели да останемо ту да живимо. Нисмо ми криви што нам је овде живот такав какав је – наставља писац огорченим тоном. Иако зграде не посматра у  архитектонском значењу, највише му се допада кафана "Знак питања".