Агресивни са уздржанима

Новине су пре неколико дана пренеле вест да је високи чиновник владе Србије у Подгорици потписао меморандум о сарадњи између Црне Горе и Србије у погледу јачања административних капацитета и заједничког рада у процесу европских интеграција. Овај потез, који се десио неких пола године након одвајања Црне Горе у исто време док елита нове државе спрема антисрпски устав, повод је да поставимо питање каква је политика наше државне администрације када су у питању односи са земљама бивше Југославије. Како она данас изгледа и постоји ли она уопште?

Чини се најпре да је као општа претпоставка те политике имплицитно усвојена перцепција западних званичника из деведесетих година прошлог века према којој су Србија и Милошевић криви и одговорни за све ратове из прошле деценије. Тек та претпоставка, чини се, објашњава изразито плашљив и уздржан став који наша администрација има према овим државама. Док све ове земље (Словенија нарочито) воде изразито агресивну и динамичну политику промоције интереса својих компанија на српском тржишту, њихова тржишта остају скоро потпуно затворена за србијанскa предузећа. Оне користе сва могућа средства да спрече улазак србијанске робе и компанија у њихов трговински простор. То се наравно дешава потпуно супротно налозима Европске уније, правилима Цефте, потписаним билатералним уговорима  и општим препорукама међународне заједнице које афирмишу стварање зоне слободне трговине на простору западног Балкана. Хрватска годинама одбија да приступи таквим аранжманима, а БиХ је унилатерално кршила већ потписане уговоре.

Обе ове државе и даље упркос свим изјавама о добросуседској сарадњи и не помишљају да одустану од тужби које нашу државу терете за агресију и геноцид. Истовремено, Република Хрватска и даље одбија да на одговарајући начин призна и реши станарска права прогнаних Срба. Наша администрација по свим овим питањима не чини ништа озбиљно како би  извршила притисак на Хрватску да се придржава својих међународних обавеза. У име "добросуседских" односа ми ћутимо иако нико то од нас не тражи. Штавише, управо међународне институције непрестано врше притисак на Хрватску да то питање решава на адекватан начин: ОЕБС то чини непрестано, а Европска комисија користи сваку прилику да подсети хрватске званичнике на нужност испуњавања обавеза према својим грађанима српске националности, као услову за даљу интеграцију ове републике у ЕУ.

Немогуће је не приметити да су амбасадори у обе ове земље бивши уредници једног београдског дневника, чији су ставови о узроцима ратова и распада СФРЈ далеко ближи званичницима односних земаља него грађанима Србије. Зато не чујемо да су адекватно реаговали на инциденте који се дешавају српским повратницима, као што то бар за јавност довољно гласно не ради надлежно министарство. Председник Хрватске господин Месић као озбиљан државник сваки сусрет са својим колегама из окружења, као и сваку посету тим земљама користи за афирмацију права и интереса припадника хрватског народа. Наши званичници то међутим не раде, опет да не би тиме нарушили добросуседске односе.

Овде се ради о јасној замени теза. Добросуседски односи свакако морају бити један од приоритета наше државе. Између осталог и зато да бисмо приступили ЕУ, ми сви овде најпре морамо да покажемо висок степен зрелости и способности за развој међусобне трговине, културне, научне, технолошке и сваке друге сарадње. На овом подручју Србија не само да не заостаје већ је током протеклих шест година била кључни промотор регионалне сарадње. Ми смо најснажнији промотори стварања зоне слободне трговине, наше тржиште је отворено за инвестиције свих заинтересованих актера, имамо најбоље мањинско законодавство у региону, активно смо укључени у стварање енергетске заједнице, код нас је центар регионалне организације за саобраћај... Међутим, наша добра воља мора имати границе. Штавише, све што је урађено даје нам за право да водимо одлучнију регионалну политику према другима, посебно кад су у питању права и интереси српског народа у поменутим земљама. Добросуседску сарадњу не бисмо тиме угрозили ми већ онај ко на својој територији крши европске норме и не поштује права каква на пример његови сународници имају у Србији.

Последњи пример је случај Црне Горе. Администрација у Црној Гори води изразито агресивну и шовинистичку политику према Србима. За њих су резултати пописа из 2003. према коме тамо живи 32 одсто Срба грешка која ће се "паметном политиком" исправити на следећим пописима. И они гаје идеју да се Срби насилном политиком промене идентитета сведу на бројку мању од десет процената и учине неприметном мањином, иако сада по бројности заслужују положај конститутивног народа. Нови устав који припремају брише српски језик, укида традиционални положај Српске православне цркве и потпуно брише српско име из устава.

Да ли Србија према томе треба да има став добросуседске сарадње? Процентуално, Срба у Црној Гори има колико и у БиХ. Игнорисање овог процеса било би као да у име добросуседске сарадње помогнемо господину Силајџићу да укине Републику Српску.

Онога који самог себе не поштује неће поштовати ни други.

Научни сарадник у Институту за европске студије