Agresivni sa uzdržanima

Novine su pre nekoliko dana prenele vest da je visoki činovnik vlade Srbije u Podgorici potpisao memorandum o saradnji između Crne Gore i Srbije u pogledu jačanja administrativnih kapaciteta i zajedničkog rada u procesu evropskih integracija. Ovaj potez, koji se desio nekih pola godine nakon odvajanja Crne Gore u isto vreme dok elita nove države sprema antisrpski ustav, povod je da postavimo pitanje kakva je politika naše državne administracije kada su u pitanju odnosi sa zemljama bivše Jugoslavije. Kako ona danas izgleda i postoji li ona uopšte?

Čini se najpre da je kao opšta pretpostavka te politike implicitno usvojena percepcija zapadnih zvaničnika iz devedesetih godina prošlog veka prema kojoj su Srbija i Milošević krivi i odgovorni za sve ratove iz prošle decenije. Tek ta pretpostavka, čini se, objašnjava izrazito plašljiv i uzdržan stav koji naša administracija ima prema ovim državama. Dok sve ove zemlje (Slovenija naročito) vode izrazito agresivnu i dinamičnu politiku promocije interesa svojih kompanija na srpskom tržištu, njihova tržišta ostaju skoro potpuno zatvorena za srbijanska preduzeća. One koriste sva moguća sredstva da spreče ulazak srbijanske robe i kompanija u njihov trgovinski prostor. To se naravno dešava potpuno suprotno nalozima Evropske unije, pravilima Cefte, potpisanim bilateralnim ugovorima  i opštim preporukama međunarodne zajednice koje afirmišu stvaranje zone slobodne trgovine na prostoru zapadnog Balkana. Hrvatska godinama odbija da pristupi takvim aranžmanima, a BiH je unilateralno kršila već potpisane ugovore.

Obe ove države i dalje uprkos svim izjavama o dobrosusedskoj saradnji i ne pomišljaju da odustanu od tužbi koje našu državu terete za agresiju i genocid. Istovremeno, Republika Hrvatska i dalje odbija da na odgovarajući način prizna i reši stanarska prava prognanih Srba. Naša administracija po svim ovim pitanjima ne čini ništa ozbiljno kako bi  izvršila pritisak na Hrvatsku da se pridržava svojih međunarodnih obaveza. U ime "dobrosusedskih" odnosa mi ćutimo iako niko to od nas ne traži. Štaviše, upravo međunarodne institucije neprestano vrše pritisak na Hrvatsku da to pitanje rešava na adekvatan način: OEBS to čini neprestano, a Evropska komisija koristi svaku priliku da podseti hrvatske zvaničnike na nužnost ispunjavanja obaveza prema svojim građanima srpske nacionalnosti, kao uslovu za dalju integraciju ove republike u EU.

Nemoguće je ne primetiti da su ambasadori u obe ove zemlje bivši urednici jednog beogradskog dnevnika, čiji su stavovi o uzrocima ratova i raspada SFRJ daleko bliži zvaničnicima odnosnih zemalja nego građanima Srbije. Zato ne čujemo da su adekvatno reagovali na incidente koji se dešavaju srpskim povratnicima, kao što to bar za javnost dovoljno glasno ne radi nadležno ministarstvo. Predsednik Hrvatske gospodin Mesić kao ozbiljan državnik svaki susret sa svojim kolegama iz okruženja, kao i svaku posetu tim zemljama koristi za afirmaciju prava i interesa pripadnika hrvatskog naroda. Naši zvaničnici to međutim ne rade, opet da ne bi time narušili dobrosusedske odnose.

Ovde se radi o jasnoj zameni teza. Dobrosusedski odnosi svakako moraju biti jedan od prioriteta naše države. Između ostalog i zato da bismo pristupili EU, mi svi ovde najpre moramo da pokažemo visok stepen zrelosti i sposobnosti za razvoj međusobne trgovine, kulturne, naučne, tehnološke i svake druge saradnje. Na ovom području Srbija ne samo da ne zaostaje već je tokom proteklih šest godina bila ključni promotor regionalne saradnje. Mi smo najsnažniji promotori stvaranja zone slobodne trgovine, naše tržište je otvoreno za investicije svih zainteresovanih aktera, imamo najbolje manjinsko zakonodavstvo u regionu, aktivno smo uključeni u stvaranje energetske zajednice, kod nas je centar regionalne organizacije za saobraćaj... Međutim, naša dobra volja mora imati granice. Štaviše, sve što je urađeno daje nam za pravo da vodimo odlučniju regionalnu politiku prema drugima, posebno kad su u pitanju prava i interesi srpskog naroda u pomenutim zemljama. Dobrosusedsku saradnju ne bismo time ugrozili mi već onaj ko na svojoj teritoriji krši evropske norme i ne poštuje prava kakva na primer njegovi sunarodnici imaju u Srbiji.

Poslednji primer je slučaj Crne Gore. Administracija u Crnoj Gori vodi izrazito agresivnu i šovinističku politiku prema Srbima. Za njih su rezultati popisa iz 2003. prema kome tamo živi 32 odsto Srba greška koja će se "pametnom politikom" ispraviti na sledećim popisima. I oni gaje ideju da se Srbi nasilnom politikom promene identiteta svedu na brojku manju od deset procenata i učine neprimetnom manjinom, iako sada po brojnosti zaslužuju položaj konstitutivnog naroda. Novi ustav koji pripremaju briše srpski jezik, ukida tradicionalni položaj Srpske pravoslavne crkve i potpuno briše srpsko ime iz ustava.

Da li Srbija prema tome treba da ima stav dobrosusedske saradnje? Procentualno, Srba u Crnoj Gori ima koliko i u BiH. Ignorisanje ovog procesa bilo bi kao da u ime dobrosusedske saradnje pomognemo gospodinu Silajdžiću da ukine Republiku Srpsku.

Onoga koji samog sebe ne poštuje neće poštovati ni drugi.

Naučni saradnik u Institutu za evropske studije