РАДИКАЛСКИ МИШИЋИ

,,Референдум је прошао на мишиће", чуло се ових дана. Али, на чије? То свакако нису били ДСС мишићи. Тих мишића, после 2004, ионако нема превише. А и сама странка је била успавана прогнозама да ће на референдум изаћи четири милиона бирача. Стога, да се само ДСС пробудио, у недељу у три по подне, од устава данас свакако не би било ништа.

То извесно нису били ни ДС мишићи. Њихова моћна страначка машинерија, позната по акцијама "од врата до врата" и "сигуран глас", овога пута је радила не у првој брзини, већ готово на леру. Та странка је и иначе научила да функционише са две врсте порука. Једне су за јавност, друге су за странку. Сведочење Чедомира Јовановића, изнесено у његовој књизи "Мој сукоб са прошлошћу" (2005), показује како је том методом саботиран други круг председничких избора Коштуница –Лабус (2002). Када је, наиме, после првог круга постало јасно да ће Коштуница да добије Лабуса, састао се врх странке. "Сложили смо се да више не можемо да победимо Коштуницу с нашим кандидатом, већ са цензусом. То је значило да избори не смеју да успеју тако што на њих неће изаћи довољан број бирача" (стр. 128). И док су се у јавности слали позиви да се изађе и гласа, испод жита се поручивало да "избори не смеју да успеју". Тако Коштуница, и поред два милиона гласова, није изабран за председника.

Овога пута, наравно, циљ није био да референдум не успе. Али, странка се није баш ни претерано ангажовала да референдум успе. "Нећемо да се поломимо око референдума", вероватно се мислило тамо. "Јер, шта год да буде, нама ће бити добро. Ако референдум успе, и ми смо учествовали у томе. А ако пак не успе, то је Коштуничина брука. Ми ћемо лепо да се вратимо на нашу причу о уставотворној скупштини. У оба случаја имаћемо изборе и владу коју ћемо ми правити". Тако је ДС заправо више глумио кампању, него што ју је имао. Уосталом, чињеница да је ДС чак вратио део новца добијеног за пропаганду референдума довољно говори каквог је интензитета та пропаганда била.

Ко је онда изгурао референдум? Ево шта је о томе рекао Зоран Лучић, извршни директор Цесида: "Највећи одзив је био на једном од стратума у Србији, дакле у Србији без Војводине, без Косова и без Београда, на стратуму где су радикали били страховито јаки и где је одзив био 65 посто бирачког тела. Још на једном стратуму, где су радикали веома јаки, одзив је био 66 одсто бирачког тела. Једноставно, радикалски бирач је изашао на овај референдум, то је оно што бих ја рекао на основу овог што можемо да закључимо на основу узорка" ("Кажипрст" Б92, 31. октобар). Дакле, чак и Цесид не може, а да не призна јасну заслугу радикала. СРС је, те недеље, после два сата, очигледно спасао ствар. Нису они, наравно, једини заслужни што је тај тешки камен одгурнут. И други су га погурали. Али, ако ћемо право, њихове мишице ипак су биле пресудне.

Зашто је уопште важно ово питање? Зато што су радикали, учествујући у изради и доношењу уставног штива, и својски се потрудивши да референдум успе, несумњиво заслужили да се упишу у "системске странке". Јер, ако је устав демократски, ако је систем демократски, онда су његови творци и јемци, уз остале, и радикали. Они су показали довољну меру привржености демократским процедурама. Штавише, учествовали су у њима искреније и лојалније од многих других "демократских" странака. Стога се радикалима, ма шта мислили о њима, више тешко може ускратити демократска лиценца.

Али, авај, возачка дозвола још не чини доброг возача. Тек што се референдум завршио, наша медијска елита наметнула је питање – када ће избори? То питање је, разуме се, погодовало ДС-у. И демократе су истог часа рекле: "Ми смо испунили свој део погодбе, дали смо вам устав. Сада је на вас ред да испуните своје и дате нам одмах изборе." И сви су то примили као потпуно исправан захтев. Радикали су изгубили живце – зар они који су најмање радили сада опет највише захтевају? Стога су узвратили: "Ми смо против избора одмах само зато што то тражи Борис Тадић. Наш страначки интерес је да се избори одрже после решења косовског питања."

И тако су се радикали поново нашли у улози ретардираног Херкула. Наљутивши се, они су заборавили на правила лепог понашања. Не, у демократској политици нема места за аргумент личне нетрпељивости, за аргумент ината, за аргумент – "то није интерес наше странке". Све то, наравно, не може, а да не постоји. Али на то се не позива. Траже се општи разлози, аргументи од општег интереса. Јавност не занима Николићев инат према Тадићу. Али је занима: зашто је за Србију – не за СРС – боље да избори буду у мају него у децембру? За то може да постоји разлог и радикали треба да га кажу. А њега сви наслућујемо: ако је решење косовског питања неповољно по Србију и ако је оно већ сада донето, онда је можда заиста свеједно када ће бити наши избори. Није ваљда функција нове владе само да амортизује то неповољно решење? И да ли се све ово чини само зато што ће нова влада бити анестетички јача од садашње, па ће Србија лакше да поднесе ону болну ампутацију која јој је спремљена? Ако је тако, можда Србија не жели анестезију. Можда жели да под пуном свешћу гледа ко јој и како врши ампутацију – како би то могла заувек да запамти!

Јавност Србије би морала и о томе да размисли. А радикали би јој, само ако се мало ослободе своје личне нетрпељивости, у томе можда могли бар мало да помогну.