Писац дукљанских корена

ПОДГОРИЦА, новембра – Црногорска полиција још није открила нападаче на књижевника Јеврема Брковића и његовог телoхранитеља Срђана Војичића, недавно убијеног испред Брковићевог стана у центру Подгорице када је покушао да га заштити од тројице маскираних нападача који су металним шипкама напали писца. Инспектори подгоричког Центра безбедности послали су у Београд узорке за ДНК анализу, који би за сада могли да буду једини трагови починилаца овог злочина. Лидер Покрета за промјене Небојша Медојевић саопштио је да је забринут за даљу физичку безбедност Брковића, јер полиција још није открила починиоце.

Kонтроверзни књижевник Јеврем рођен је 1933. године у селу Сеоца (Пипери), надомак Подгорице, где је завршио средњу фризерску школу, а потом више година у Београду бруцошовао. Од 1954. до 1983. године објављује књиге код београдских издавача, све до сукоба у Удружењу писаца Југославије у којем се приклонио колегама из љубљанског Удружења писаца и раскрстио са Миодрагом Булатовићем и свима онима у црногорском књижевном удружењу који су желели Булатовића за председника.

Некадашњи комунистички активиста, Брковић у то време почиње дружење са Савићем Марковићем Штедимлијом чије идеје дукљанства и монтенегринства лансира у Црној Гори. Литерарно "препевава" црногорску историју у којој су "монтенегрини" пожртвовано гинули у борбама против "великосрба".

Песник из Пипера у сукоб са великим бројем интелектуалаца и политичара долази након догађаја 7. и 8. октобра 1988. године, посебно 10. јануара 1989. године када је, у познатој "антибирократској револуцији", народ у Црној Гори срушио ондашњу комунистичку власт. Брковић тада пише: "Рат за велику Србију је почео и Црна Гора је прва жртва великосрпске агресије. Црногорски квислинзи др Бранко Костић, др Радивоје Контић, Мило Ђукановић, Момир Булатовић, Зоран Жижић и толико других припадали су оном највишем владајућем слоју комуниста. Да су Милошевићеви популистички бојовници, којим случајем, успјели да уђу у срж Хрватске и Словеније и тим би у двјема ондашњим југо-републикама нашли доста квислинга од којих би се могло формирати најмање пет влада, ако не и више...". У то време код црногорских судова крећу бројне приватне тужбе, а државни тужилац Црне Горе 5. октобра 1991. године издаје налог за Брковићево привођење. Два дана ће након тога Брковић пребећи за Албанију а два месеца после огласиће се да је стигао у Загреб. Те догађаје Брковић је овако описао:

"Побунио сам се као писац и човјек, као Црногорац с дукљанским корјенима и написао писмо извињења херцеговачким Хрватима и Муслиманима због онаквог понашања црногорских резервиста у Херцеговини. Два пута се тих дана пуцало на мене, оба пута на мене у стану и, срећом, оба пута промашили. Јавни тужилац пучистичког режима у Црној Гори није промашио: 2. X 1991. године издао је налог за моје хапшење и покретање кривичног поступка. Што урадити – или побјећи, или им се предати?! Нијесам могао дозволити да им паднем у руке, да на мени примјењују монструозна понижења, болесне методе мучења и рашчовјечења у већ злогласном спушком затвору. Што урадити! Одлучио сам се за бјекство. Успио сам захваљујући само пријатељима у Бару и Албанцима из пограничних села према Албанији. Отићи сам морао, био је то једини излаз..."

У Загребу ужива поверење хрватске владе која му обезбеђује стан у Илици 81, у ужем центру града, и ту остаје седам и по година. Хрватски издавачи му објављују бројне књиге, а међу њима се као издавач нашло и хрватско Министарство одбране. Из тог времена "домовања" у Хрватској Брковић у својим објављеним списима није изоставио никога с ким се није слагао (политичаре, писце, новинаре, сликаре...), описао их је речником и стилом какав није запамћен у историји писане речи. Није штедео ни ондашње политичке прваке, а ни они њега. Тадашњи председник црногорске владе Мило Ђукановић је изјавио: "Сваки паметан Црногорац и сваки поштен човјек у овој земљи са презиром помиње име издајника Јеврема Брковића, који је из личне сујете издао свој народ и сада даје антијугословенске изјаве по Загребу, док усташе, поново као 1941. године, крваве своје каме на немоћним српским цивилима". "Песник са потернице", како је Брковић сам себе назвао, пак поручује: "Хрватска је постала моја друга домовина".

Преокрет на црногорској политичкој сцени након што је, њему до тада најомраженија, Демократска партија социјалиста прихватила управо његов национални програм, 26. фебруара 1999. године, враћа га у Црну Гору као "пророка из црногорске Медине у дукљанску Меку". Доласком у Подгорицу, Брковић редигује неке своје раније објављене књиге у Туђмановој Хрватској и из њих избацује имена ондашњих и садашњих првака црногорске политичке сцене. То му значајно помаже да стекне сада све привилегије црногорске владе: добија луксузни аутомобил марке "ауди 6", власништво црногорске полиције, пратњу и обезбеђење. Оснива НВО Дукљанска академија наука и умјетности и бива њен председник, као и "Црногорски књижевни лист" чији је главни и одговорни уредник. Цели концепт његовог ЦКЛ-а који излази "на црногорском, српском и хрватском" од првог до последњег броја заснива се на трима темама: црногорска самосталност, црногорска митрополија и великосрпска окупација.