Сањам српски дрес

Водећи стрелац Јадранске НЛБ лиге и Купа Улеба Милан Гуровић (Ц. звезда) често је у жижи јавности: што због добрих игара, што због свог темперамента, што због Чиче кога носи и у срцу и на руци (у Хрватској и БиХ забрањен му је улазак због тетоваже Драже Михајловића). Они који га добро знају кажу да постоје "два Гуровића": један на терену, други ван терена. У интервјуу за "Политику" то и сам каже за себе.

• Шта за Вас значи популарност?

– Навикао сам се на њу и не пада ми тешко. Изнервирам се кад прочитам неку бљувотину о мени, али ме и то брзо прође. Очигледно је да сам поделио Србију на оне који ме обожавају и оне који ме мрзе.

• У неким листовима су се појављивале Ваше вулгарне изјаве, а поготово се памти она после дебакла државног тима на ЕП 2005. у Новом Саду. Шта кажете на то?

– Та изјава је измишљотина, као и гро изјава које ми се приписују а објављене су у жутој штампи. Шћепановић и Дробњак могу да потврде шта сам рекао пред новинаром који је измислио ту изјаву. Зар нормалан човек може и да помисли нешто тако а камоли да каже за новине. То би онда био крај света...

• Као прва звезда Црвене звезде увек сте изложени највећем притиску и на терену и ван њега. Како се опуштате?

– Опуштам се уз сина и кћеркицу. Уживам да се играм с њима. Некад сам после пораза нервозан и не могу да спавам до пет ујутро. Знам да то није добро за здравље, али шта ћу, такав сам, не могу да се мењам. Рођеном брату не бих дао да ме победи, међутим, сасвим сам други човек кад нисам на терену.

• Прошлу сезону сте одиграли за десетку, а и ову сте тако почели. Шта Вас мотивише у 31. години?

– Покреће ме више разлога. Први је тај што су ме пре две године многи отписали, међу њима и неки који се називају стручњацима. Тада сам имао здравствених проблема, пао ми је имунитет, али то није био крај. Слушао сам их како говоре о мени као промашеној инвестицији Барселоне, да сам случајно имао добар учинак у Истанбулу 2001, да су случајне и тројке у Индијанаполису 2002... Хтео сам да им покажем да су се преварили. Други мотив је то што сам дошао у клуб за који сам одувек желео да играм. Навијачи су ме сјајно прихватили, мада сам се бојао њихове реакције после двомесечног боправка у Партизану, што је мој највећи промашај у каријери. Партизанови људи су ме искористили за своје личне промоције.

• Када ћете да престанете да играте?

– Престаћу да играм кад не будем више осећао жар који ме покреће. Нисам од оних који би могли да смање гас и да се вуку по терену. Ја и на тренинзима увек дајем све од себе.

• Како проводите слободно време?

– Волим добре стране филмове. Углавном слободно време проводим у кући, са породицом. У прошлој сезони сам свега два пута изашао у град: први пут кад смо освојили куп "Кораћа", а други пут кад ми се родио син. Изласци ме више не занимају. Кад се сетим, некада сам затварао кафане...

• Да ли Вас занима политика?

– Нисам политички опредељен, мада скоро да нема политичке странке која није покушала да ме врбује. То што имам истетовираног Дражу Михајловића то је моја симпатија искључиво према њему, а не према некој политичкој идеји. Дража је нека врста везе с коренима... Мој деда по оцу је био из Херцеговине. Сваки дечак из моје генерације био је Титов пионир. Ко је у то време могао да зна шта се стварно догађало. Сигуран сам да се Дража до последњег дана борио за српски народ. Да је он победио можда би смо данас боље живели. Кокарда је увек била српски симбол, а да ли је петокрака део српске традиције...

• Како у Вашем најближем окружењу реагују на симпатије према Дражи Михајловићу?

– Моји кумови и најближи другови су у истом фазону. Кумови су истетовирали кокарде. Мени стално поклањају књиге о четницима, па их сада имам око 50. Нисам стигао све да их прочитам. Тренутно читам "Последњи краљев ратник у отаџбини" од Радоја Шипчића.

• Како гласи најбоља петорка у којој сте играли?

– То је она шампионска са Светског првенства у Индијанаполису 2002: Јарић, Бодирога, Стојаковић, Гуровић, Дивац.

• Овог лета нисте били у комбинацији за СП у Јапану, а селектор Драган Шакота (Ц. звезда) најављује смену генерација. Пошто је ЕП у Шпанији 2007 последња шанса за излазак српске кошарке из кризе, да ли имате амбицију да играте на њему?

– Све је на селектору. Уколико ме позове, сигурно ћу се одазвати. Играо сам за Југославију и за СЦГ, али жеља ми је да се у српском дресу опростим од репрезентације. Знам, почела је смена генерација и да би млади требало да замене нас као што смо ми Паспаља, Ђорђевића, Даниловића... Волео бих да играм у Шпанији, макар и пет минута, јер осећам да бих могао да помогнем. За државни тим се игра срцем.

• Ко ће у овој сезони бити бољи: Партизан или Звезда?

– Партизан је велики тим о чему сведочи пет титула у последњих пет сезона. И ми имамо добар тим. Буркс је велико појачање, Томас је већ показао колико нам значи, пред Милошевићем, Драгићевићем и Александровом је светла будућност... Кад будемо комплетни моћићемо равноправно да се носимо с Партизаном. Надам се да ћемо се опет срести у финалу, али и да ћемо извући поуке из претходног финала. Не треба да кукамо, већ само да будемо свесни да испред себе имамо јаког противника и да знамо ко све стоји иза њега...

• У чему је тајна успеха Вашег шута са дистанце?

– Ја први долазим на тренинг, увек сат пре почетка. Неки долазе 15 минута пре тренинга. Не разумем младе који немају мотив да дођу раније и да то време искористе за 200 шутева више. Неки кажу да се стрелци рађају са добром руком, али се ја не слажем с њима. Сматрам да је 20 одсто рука, а 80 одсто крвав рад. Мене је својевремено Шакота терао до бесвести да мењам положај руке док нисмо дошли до аутоматизма. И данас барем сат дневно шутирам тројке.

Протеклог викенда против Хемофарма, у осмом колу Јадранске НЛБ лиге, Гуровић није имао своје вече (пет поена). Звездини навијачи су своју екипу испратили звиждуцима, па чак и увредама, али се то није односило на њега. Док им се са склопљеним рукама на грудима извињавао због лоше игре, са трибина је стизала песма "Један је Гуровић Милан".

-------------------------------------------------------------------------

Мајка највећа подршка

• Коме највише дугујете?

– Највише дугујем мајци Мари. У пар наврата када сам се силно колебао, кад сам био близу да одустанем, она је била ту да ме ободри. У Грчку сам отишао са свега 16 година. Нисам знао ни језик, ни људе, ни град. Хтео сам да се вратим, али моја мајка ми је говорила: "Пробај да истрајеш, а увек можеш да се вратиш...". Две године ми је требало да се снађем. После је дошао тренер Шакота који ме је две године тренирао у Перистерију. Он ми је пуно помогао.

--------------------------------------------------------------------------

Болна 1998.

• У Вашој каријери три године имају посебно место: 1998, 1999 и 2002?

– Стојаковићу, Тарлаћу и мени Фиба једно време није дала да играмо за репрезентацију јер смо имали и грчке пасоше. За разлику од њих двојице, ја сам одрадио два месеца припрема на Копаонику за СП 1998 надајући се да ћу добити зелено светло, али сам последњег дана добио забрану да играм. Тако сам дебитовао на ЕП 1999. у Паризу. Била ми је част да играм уз Дивца, Даниловића, Обрадовића...  Утакмица против САД у четвртфиналу СП 2002 у Инсијанаполису игра се једном у животу. Нисам имао намеру да будем јунак, али је Бог тако рекао. Четири минута пре краја видео сам да немам шта да изгубим: ил покојник ил пуковник. Погодио сам три узастопне тројке и тако нам се ортворио пут до полуфинала...